Свет прозе

Поред прозора у трпезарији планинарског дома виси слика са призором који се види кроз прозор: смарагдно језеро у којем се огледају околне планине. Слика је тридесет седам година висила на истом месту, а онда је нестала и нико није могао да је нађе. Две године касније, непромењена, слика се појавила на истом месту на којем се увек налазила. Никакви трагови и отисци нису на њој откривени, али зато у планинарском дому готово никада нема слободних лежајева. Сви долазе с надом да ће слика поново нестати управо када они буду тамо.
(Из књиге “Мале приче”)

Изненада, пре него што други и сазнају, неко бива проглашен значајним и великим. Ко је то први изјавио, касније се, у гомили, обично не зна. Чини се да се живот и игра живота често базирају на мноштву прегрејаних и узбудљивих непрецизности и да, а то осећају сви, разборитост не досеже висине. Има и таквих који су изненађујуће задовољни просечним, а то и није толико чудно. Жеље и лакомост на крају крајева творе увек хармонију са способностима, и не прође ни година дана, а да човек осети шта му отприлике прија. У кругу игре налази се усамљеник који плаче. Сви остали се праве као да то не примећују, а то је бар прикладно. Ако саосећам, требало би да му приђем, да га загрлим и вратим веру у живот али, тога се људи помало плаше. Колико сви они само дубоко и много поштују и воле себе! Такав је закон природе. Љубав игра необичну улогу на зеленој пољани живота. Двоје се воле, а да при томе нису способни да једно друго поштују. Двоје се међусобно занемарују а ипак излазе једно с другим на кра…

Неки човек из Требиња, који је стварно бионевероватно сличан југословенском председнику, понудио је председничкој канцеларији у Београду дапри посебно напорним задацима замени председника Југославије, приложивши и листу прецизно наведених задатака које би, како је он мислио, без проблема могао да обави уместо тадашњег председника који је, како се њему чинило, телесно већ деловао сувише слабо. Част му је да уместо председника такозване југословенске Народне Републике обавља задатке које председник не мора увек лично да обавља, а за своје понуђене услуге не тражи ништа. Пошто је човек, који је у Београд послао своју понуду још пре три године, нестао, многи, не само у Требињу и околини него и у целој Југославији верују, да је одавно ступио у службу у југословенском главном граду. Сви који таква нагађања јавно износе, оквалификовани су као клеветници. Они који мисле да знају како је човек ухапшен или затворен у лудницу или одавно ликвидиран, такође су оквалификовани као клеветници. Судећ…

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju.
U Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan je naručio šolju crnog čaja. Nije b…

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin. - Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio. A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor: - Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam! - Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nast…

... allpeople went Upon their ten toes in wild wonderment. Bishop Hall's Satires. ... svi su ljudi hodali u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola
Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu. Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona. Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije. Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim u njegovu radnu sobu. – S…