Постови

Томас Бернхард - Двојник

Слика
Неки човек из Требиња, који је стварно бионевероватно сличан југословенском председнику, понудио је председничкој канцеларији у Београду дапри посебно напорним задацима замени председника Југославије, приложивши и листу прецизно наведених задатака које би, како је он мислио, без проблема могао да обави уместо тадашњег председника који је, како се њему чинило, телесно већ деловао сувише слабо. Част му је да уместо председника такозване југословенске Народне Републике обавља задатке које председник не мора увек лично да обавља, а за своје понуђене услуге не тражи ништа. Пошто је човек, који је у Београд послао своју понуду још пре три године, нестао, многи, не само у Требињу и околини него и у целој Југославији верују, да је одавно ступио у службу у југословенском главном граду. Сви који таква нагађања јавно износе, оквалификовани су као клеветници. Они који мисле да знају како је човек ухапшен или затворен у лудницу или одавно ликвидиран, такође су оквалификовани као клеветници. Судећ…

David Albahari - Bicikl

Слика
Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju.
U Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan je naručio šolju crnog čaja. Nije b…

Anton Pavlovič Čehov - Neuspeh

Слика
Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin. - Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio. A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor: - Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam! - Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nast…

Edgar Alan Po - Neki postupci u životu jednog pisca u modi

Слика
... allpeople went Upon their ten toes in wild wonderment. Bishop Hall's Satires. ... svi su ljudi hodali u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola
Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu. Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona. Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije. Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim u njegovu radnu sobu. – S…

Žoze Saramago - Osveta

Слика
Dečak je dolazio s reke. Bosonog, s nogavicama podvrnutim iznad kolena, nogu kaljavih od blata. Nosio je crvenu košulju, razdrljenu na grudima gde su prve malje, vesnici mladićkog doba, tek počele da se crne. Kosa mu je bila tamna, ulepljena od znoja koji mu se slivao niz štrkljasti vrat. Išao je malko nagnut unapred, pod teretom dva duga vesla sa kojih su visili zeleni gajtani žabokrečine odakle se još cedila voda. Čamac je ostao da se njiše na uzburkanoj vodi, a tu blizu, kao da su ga vrebale, ukazaše se najedanput buljave oči neke žabe. Dečak je pogleda, i ona pogleda njega. Zatim žaba hitro poskoči, i u tren oka nestade. Nije prošao ni minut, a površina vode postade glatka i mirna, i sjajna, kao dečakove oči. Ključalo blato ispuštalo je spore i mlitave mehuriće gasa koje je matica povlačila sa sobom. U gustoj popodnevnoj sparini visoki jablanovi nečujno su trepetali, a iznebuha, kao kakav naprasni cvet što se iz vazduha rađa, jedna plava ptica prominu, okrznuvši u letu površinu v…

Момо Капор - Глуварење

Слика
Нисмо га видели двеста година, а онда се појавио на нашем ћошку са неком плавом мачком; једном од оних, мислим, што раде на златне полуге; шта се догодило, прославио се, па сад дошао да се покаже. Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!), то је, каже, Кеба, има две леве ноге! Показује нас дами као да је у неком јебеном зоолошком врту. Шта се дешава? Написао момак сценарио за филм и згрнуо грдну лову! После нам послао карте за премијеру. Што јест, јест, нећу да грешим душу, дао нам најскупља места у »Јадрану«. А знате ли о чему се радило у том филму? Е, сад ћете да паднете на дупе! О нама. Мислим, о Микију, Бурзи, Костици и мени, и о томе како годинама одвајамо ћошак од седам до десет. Наравно, играли су нас неки други момци; мене је играо онај плави, славни Какосеонозваше, али иначе, све јe било исто, потпуно исто! Богами, дечко није бадава престајао све оне године с нама на ћошку; на крају их је лепо уваљао, а ми му и…

Томас Бернхард - Заборав

Слика
У варшавском хотелу Заски, у којем сам неколико пута одседао, обично су се могли срести најинтересантнији странци и управо због тога сам увек одседао у хотелу Заски, а не у Бристолу или Еуропејском, који су ме сваки пут разочарали. Једне вечери, док сам око поноћи седео сам у доњој сали хотела, за мој сто је сео неки човек и испричао ми следеће: пре два сата је био изашао из хотела да би ухватио аутобус за Виланов; где је у близини краљевског дворца требало да се нађе са неким пословним партнером, он мрзи такси и само због тога, а не што је знатно јефтинији, увек иде аутобусом. Пољски аутобуси су, одмах ми је објаснио, најпријатнији на свету и без обзира на то колико се људи у њих накрца, ваздух је у њима увек добар. Осим тога, он воли Пољску више од других земаља, што могу да разумем, јер је и мени Пољска дража од свих других земаља у Европи. Био је родом из Шлезије, али је поседовао канадски пасош и вероватно је наизменице говорио немачким и енглеским језиком, што је за мене увек би…