Свет прозе

Neverovatno je koliko snage duša može Da podari telu. Za to uopšte nije potrebna Neka velika ili junačka energija duha. Dovoljna je unutrašnja pribranost, da se čovek Ničega ne boji i da ne žudi ni za čim, osim Za onim što može da dostigne i sačuva u sebi.   Vilhelm fon Humbolt   Nekad delić, neznatna sitnica, trunka ljudske prašine donese u svojoj nemoći golemu zgradu uspomena. Jelena... i ona se zaljubila, zaljubila u čoveka na koga nije imala pravo. Kad sam je pozvala, držala je čašu u ruci. Ne, nije bila pijana. Mislila je da je to rekvizit za preživljavanje. Razulareni hormoni galopirali su joj venama. Tišina je gušila sobu. Suze su joj klizile i golicale je dok su vijugale ušnim školjkama. Pitala me je: – Šta raditi kad se zaljubiš u nedostupnog čoveka? Znala je Jelena da je svaki zajednički čas ukraden. Tajna. Jednom ga je pitala: „Da li smo srećni u ukradenim časovima?“ Obmana je bila i na mnogim noćima prove denim odvojeno. Često se pitala da l...

У Бечу, где су безобзирност и безобразлук према мислиоцима и према уметницима увек били највећи, и који сасвим сигурно може да буде означен као највеће гробље сањара и идеја, и у којем је хиљаду пута више генија пропало и закржљало и уништено него ли што је у Бечу стварно откривено и прочуло се и постало светски познато, у једном хотелу у центру града пронађен је мртав неки човек, који је при потпуно чистој свести на цедуљици написао стварни разлог свог самоубиства и ту цедуљицу п ричврстио за свој сако. Деценијама је следио своју идеју, наравно, филозофску идеју чије је претварање у велико дело и окончање истог, потрошило све његове снаге. Признање које је очекивао, изостало је. Иако је на крају просио за признање, ускратиле су му га институције и људи који би за то били задужени. Ништа није помогло што је чудноватост свог дела ставио на проверу. Не само љубомора колега, у смрт га је нагнала целокупна негативна духовна атмосфера тог града, њена неразумна нељудскост. Али пошто није жел...

 „Znate li”, govorio je Napoleon Fontanu, „čemu se najviše divim na svetu? Nemoći sile da sazda nešto. Postoje samo dve sile na svetu: sablja i duh. Na kraju uvek duh pobeđuje sablju.” Osvajači su, kao što se vidi, ponekad melanholični. Treba ipak platiti neku cenu za toliku pustu slavu. Ali, ono što je pre sto godina važilo za sablju, danas više ne važi u istoj meri za tenk. Osvajači su imali uspeha i sumorna tišina predela bez duha prostirala se godinama nad iskidanom Evropom. U doba strašnih ratova u Flandriji, holandski slikari su možda mogli da slikaju petlove iz svojih živinarnika. Isto tako je zaboravljen i Stogodišnji rat, ali molitve šleskih mistika još uvek žive u nekim srcima. Ali, stvari su se danas promenile, slikar i kaluđer su mobilisani: mi i ovaj svet smo jedno. Duh je izgubio onu kraljevsku sigurnost koju je osvajač znao da mu prizna, i sada se iscrpljuje proklinjući silu, jer ne ume da je savlada. Dobre duše kažu da je to zlo. Mi ne znamo ...

1.   U tekstu koji sledi o čemu će biti reči? O tome kako je slučajni susret dvojice sredovečnih muškaraca naterao jednog od njih da se zapita šta on zna o... O čemu? Neozbiljno bi bilo odmah na početku otkriti šta se to zapitao jedan od dvojice muškaraca nakon slučajnog susreta sa vršnjakom. Ali zato nije neozbiljno da se kaže ko su oni, kako se zovu, čime se bave... Jer ne mogu sve vreme da budu označeni kao dvojica sredovečnih muškaraca. To mora što pre da se promeni, a po mogućstvu, odmah! Sada! Ovog trena! Nema oklevanja i odlaganja... Mada su u svakodnevnom životu delili isto ime, u tekstu koji sledi i koji će biti ispisan rukom jednog od njih (upravo onoga koji se zapitao šta on zna o...), oni će biti različito označeni. Biće preimenovani iz sasvim praktičnih razloga, a budući da je jedan od njih dvojice jedno vreme živeo u Italiji, pa shodno tome, u rodnom gradu imao nadimak Talijan tako ćemo ga i zvati, dok će drugi biti (ili tačnije: on će to da postane) Neko ...

Učiteljica je zvučala uznemireno: kao da joj je neko pronašao bolno mesto na butini i nije prestajao da ga pritiska. Očni kapci su joj bili crveni i otečeni, što je moglo da znači samo jednu stvar: da je već počinjala da plače i da je tada, najverovatnije u nekoliko navrata, brisala oči papirnom maramicom, rukavom od bluze ili, najjednostavnije i najspremnije, golom nadlanicom. Muškarac i žena koji su sedeli naspram nje učtivo se nakašljaše i razmeniše hitre poglede. Majčin pogled je sasvim sigurno kazivao: „Koja je ovo lujka!“ S druge strane, očev pogled je pozivao na red i hladnokrvnost iako je osećao silovitu potrebu da isprazni bešiku. Odgurnuo je stolicu, ustao i rekao da mora da ode u klozet. Majčin pogled sada je bio uperen u sina. Pomislila je: „Pa da, i on je lujka. Kakav otac, takav sin!“ Učiteljica bučno izduva nos i reče da je najbolje da sačekaju učenikovog oca kako ne bi došla u situaciju da iste stvari govori dva-tri, pa i više puta. Majka se složila, mada je...

Pažnja. Svaki čovek je bomba, neposredno pred eksploziju. Ljubavnica možda eksplodira u zagrljaju svog ljubavnika. Možda... Više niko ne može biti mučen niti hapšen. Svi se odriču borbe. Halabuka poslednjih nezadovoljnika odjekuje samo po najzabitijim budžacima zemaljske kugle. Naša koštana srž je propisno zasićena. Svaka butna kost i svaki članak je eksplozivno punjenje koje se po volji aktivira. Dovoljno je samo jako pritisnuti jezik o svod nepca i smisliti kratku, koleričnu, misaonu operaciju... 5, 4, 3, 2, 1... indeks adrenalina se povećava, hemijski sastav krvi se menja i - bum! Sve što je u okolini, iščezava. Potom orosi laka kišica pepela. Po vazduhu plutaju maleni, viskozni ugrušci. Komadi paučine što mirišu na brom i izazivaju muku: to je sve što ostaje od bivšeg čoveka. Nema drugog leka nego da strasno jedni druge volimo. Prevod: Branko Anđić

Beda i strah. Dovoljne su ove dve reči da se opiše sadašnje vreme. Beda možda i ne bi bila strašna kad ne bi bilo straha. Osećaš se kao bubašvaba koju u svakom trenutku mogu jednom nogom da spljeskaju. Život ti manje vredi, kako se to prosto kaže, od čaše rakije. Pisci... gde su i šta rade? Oni koji se čuju, izigravaju ukrasno cveće u toj kući koja smrdi od temelja do krova. I čekaju da ih gazda zalije... Bede su se možda oslobodili, ali ne i straha. Oni ućutkani, ili koji dobrovoljno ćute, osećaju se kao korovsko, smrdljivo cveće. Koje zapišavaju psi. Gazdini. Čemu onda pisati? I za koga? Eh, kad bi postojala samo jedna osoba kojoj je stalo do mene, ili do koje mi je stalo, možda i ne bih postavljao ova otrcana pitanja. Gde je to parčence nade da se za nju uhvatim kao davljenik za slamku? (Iz “Malog glosara kreativnog pisanja”, Agora, 2015) Foto: Goran Radojev

Лежим на обали. Два чамца, привезана за стабло давно посечене врбе, љуљушкају се на ветру, а не од мрешкања реке, која је спора, трома, готово невидљива. Предео пред собом познајем. Кроз размак између дрвећа видим склиску, каљаву земљу, а у дну перваз тамнозеленог растиња и, најзад, неизбежно, небо којим плове облаци који нису бели само зато што се поподне ближи крају, па су попримили седефасту нијансу што наговештава смирај дана. У међувремену, река тече. Тачније би било рећи: иде, вуче се, али то није уобичајено. Три метра иза моје главе, на гранама виси бусење сламе, кукурузна шаша, слепљени скорелим блатом. То су остаци поплаве. С леве стране, дрворед јасенова који ме на тој удаљености, због лишћа које непрестано подрхтава на ветру, подсећа на унутрашњост пчелиње кошнице. Иста врева, нека врста биљног зујања, устрепталост - тако ми се данас чини - као да је хиљаде птица изникло на гранама, у жудњи за крилима која никад неће моћи да полете. Елем, док тако размишљам, река наставља да...

"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa. Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u...