Свет прозе

"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa. Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u...

... allpeople went Upon their ten toes in wild wonderment. Bishop Hall's Satires. ... svi su ljudi hodali u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu. Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona. Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije. Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim ...

Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uživao u šali kao taj kralj. Činilo se da živi samo zato da bi zbijao šale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu ispriča kakvu zgodnu šaljivu priču, ali da je ispriča dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od njegovih sedam ministara bio poznat kao šaljivčina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, što su bili veliki, trbušasti, debeli ljudi kao i nedostiživi šaljivdžije. Da li ljudi debljaju šaleći se, ili pak naprotiv u samoj debljini ima nešto što osposobljuje za šalu, to nisam nikad do kraja utvrdio, ali je sigurno da je mršav šaljivčina rara avis in terris. Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, "duševnost" šale kralj je slabo mario. Osobito se divio grubosti neke šege, te bi se njoj za volju često pomirio i s njenom dužinom. Prevelika istančanost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu draži od Volterova Zadiga; sve u svemu, opipljive, grube sprdačine kudikamo su se bolje...

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki. Psalm Davidov Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali, ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći, pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi. A kada budu, imaće nekih koji neće verovati, i nekih koji će sumnjati, no ipak biće i jedan mali broj onih koji će naći mnogo čega za razmišljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvožđa. Godina je bila godina užasa, i osećaja jačih od užasa za koje nema imena na zemlji. Jer mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja, crna krila kuge svuda su se bila raširila. Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije,bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, između ostalih bilo je jasno da je sada došla bila ona promena sedam stotina i devedeset četvrte godine kada se, ulazeći u znak Ovna, planeta Jupiter spojila...