Свет прозе

Неки човек из Требиња, који је стварно био невероватно сличан југословенском председнику, понудио је председничкој канцеларији у Београду дапри посебно напорним задацима замени председника Југославије, приложивши и листу прецизно наведених задатака које би, како је он мислио, без проблема могао да обави уместо тадашњег председника који је, како се њему чинило, телесно већ деловао сувише слабо. Част му је да уместо председника такозване југословенске Народне Републике обавља задатке које председник не мора увек лично да обавља, а за своје понуђене услуге не тражи ништа. Пошто је човек, који је у Београд послао своју понуду још пре три године, нестао, многи, не само у Требињу и околини него и у целој Југославији верују, да је одавно ступио у службу у југословенском главном граду. Сви који таква нагађања јавно износе, оквалификовани су као клеветници. Они који мисле да знају како је човек ухапшен или затворен у лудницу или одавно ликвидиран, такође су оквалификовани као клеветници. Суд

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju. U Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan je naručio šolju crnog čaja.

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin. - Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio. A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor: - Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam! - Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav st

... allpeople went Upon their ten toes in wild wonderment. Bishop Hall's Satires. ... svi su ljudi hodali u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu. Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona. Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije. Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim

Dečak je dolazio s reke. Bosonog, s nogavicama podvrnutim iznad kolena, nogu kaljavih od blata. Nosio je crvenu košulju, razdrljenu na grudima gde su prve malje, vesnici mladićkog doba, tek počele da se crne. Kosa mu je bila tamna, ulepljena od znoja koji mu se slivao niz štrkljasti vrat. Išao je malko nagnut unapred, pod teretom dva duga vesla sa kojih su visili zeleni gajtani žabokrečine odakle se još cedila voda. Čamac je ostao da se njiše na uzburkanoj vodi, a tu blizu, kao da su ga vrebale, ukazaše se najedanput buljave oči neke žabe. Dečak je pogleda, i ona pogleda njega. Zatim žaba hitro poskoči, i u tren oka nestade. Nije prošao ni minut, a površina vode postade glatka i mirna, i sjajna, kao dečakove oči. Ključalo blato ispuštalo je spore i mlitave mehuriće gasa koje je matica povlačila sa sobom. U gustoj popodnevnoj sparini visoki jablanovi nečujno su trepetali, a iznebuha, kao kakav naprasni cvet što se iz vazduha rađa, jedna plava ptica prominu, okrznuvši u letu površinu