Žoze Saramago - Osveta

Dečak je dolazio s reke. Bosonog, s nogavicama podvrnutim iznad kolena, nogu kaljavih od blata. Nosio je crvenu košulju, razdrljenu na grudima gde su prve malje, vesnici mladićkog doba, tek počele da se crne. Kosa mu je bila tamna, ulepljena od znoja koji mu se slivao niz štrkljasti vrat. Išao je malko nagnut unapred, pod teretom dva duga vesla sa kojih su visili zeleni gajtani žabokrečine odakle se još cedila voda. Čamac je ostao da se njiše na uzburkanoj vodi, a tu blizu, kao da su ga vrebale, ukazaše se najedanput buljave oči neke žabe. Dečak je pogleda, i ona pogleda njega. Zatim žaba hitro poskoči, i u tren oka nestade. Nije prošao ni minut, a površina vode postade glatka i mirna, i sjajna, kao dečakove oči. Ključalo blato ispuštalo je spore i mlitave mehuriće gasa koje je matica povlačila sa sobom. U gustoj popodnevnoj sparini visoki jablanovi nečujno su trepetali, a iznebuha, kao kakav naprasni cvet što se iz vazduha rađa, jedna plava ptica prominu, okrznuvši u letu površinu vode. Dečak podiže glavu. Na drugoj obali reke stajala je jedna devojka, i posmatrala ga, nepomična. Dečak podiže slobodnu ruku i celo njegovo telo ispisa pokretom jednu reč koja se nije čula. Reka je proticala, tromo.

Dečak se pope uz padinu, ne osvrćući se za sobom. Tu blizu, prestajala je trava. Svud uokolo, sunce je pržilo polja zarasla u korov i sure maslinjake. U daljini vazduh je treperio. Kuća je bila od naboja, zgurena, okrečena u belo, s pervazom jarkožute boje. Jedan slepi zid, bez prozora, vrata na kojima se otvarao kapidžik. Unutra, zemljani pod je hladio stopala. Dečak prisloni vesla uza zid, obrisa nadlanicom znoj. Pritajio je dah, osluškujući otkucaje svog srca, sporo izbijanje znoja koji se obnavljao na koži. Ostade tako nekoliko minuta, nesvestan zvukova koji su dopirali iz stražnjeg dvorišta i namah se preobražavali u prodorno i bezrazložno skičanje: protest vezane svinje. Kad se, napokon, prenuo iz obamrlosti, krik životinje, sada već ranjene i uvređene, zaglušio mu je uši. I odmah zatim novi krici, oštri, besni, očajničko preklinjanje, poziv koji ne očekuje pomoć.

Pojuri prema dvorištu, ali zastade na pragu, kao ukopan. Dva muškarca i jedna žena držali su svinju. Treći čovek, jednim okrvavljenim nožem, otvarao je vertikalni rez na mošnicama životinje. Na slami je već svetlucao pljosnati oval, crveni. Cela svinja se tresla, ispuštajući krike kroz vilice stegnute kanapom. Rana se proširi, pojaviše se žlezde, mlečaste i prošarane krvlju, a čovekovi prsti se zavukoše u otvor, cimnuše, zavrnuše, iščupaše. Ženino lice bilo je bledo namršteno. Odvezaše svinju, oslobodiše joj njušku, a jedan od dvojice muškaraca saže se i dohvati mošnje, krupne i mlohave. Životinja se okrete oko sebe, sva smetena, dahćući, pognute glave. Tada joj čovek baci mošnje. Svinja ih zagrize, halapljivo sažvaka, proguta. Žena prozbori nekoliko reči, a muškarci slegnuše ramenima. Jedan od njih se nasmeja. I baš u tom času spaziše dečaka na pragu. Svi smesta ućutaše, i kao da je to jedino što su mogli učiniti u toj prilici, zagledaše se u životinju koja se prućila na slamu, sva zadihana, s njuškom umrljanom njenom vlastitom krvlju. Dečak se vratio unutra. Napunio je krčag i nategao ga, puštajući da mu voda curi iz uglova usana, niz vrat, sve do malja na grudima koje su postajale još tamnije. Dok je pio posmatrao je, tamo napolju, dve crvene mrlje na slami. Zatim je, umornim hodom, ponovo izašao iz kuće, prošao kroz maslinjak, pod suncem koje je nemilosrdno pržilo. Prašina mu je pekla za stopala, a on ih je, nesvesno, grčio, ne bi li izbegao vreli dodir. Onaj isti cvrčak oglašavao se svojom zrikom, nešto prigušenijom nego pre. Ispod strmine počinjala je trava, odišući mirisom ugrejanih sokova, omamljujuća svežina hladovine ispod granja, blato što se zavlačilo među prste na nogama i probijalo naviše.

Dečak zastade i zagleda se u reku. Na jednoj izbočini od skorele žabokrečine, jedna žaba, siva kao i prethodna, s okruglim očima ispod ispupčenih arkada, stajala je kao da ga iščekuje. Bela koža na podbratku nadimala se i splašnjavala. Usta su joj bila zatvorena u podrugljivu grimasu. Prolazilo je vreme, a ni žaba ni dečak nisu se pomerali. Onda je on, skrenuvši pogled s teškom mukom, kao da hoće da pobegne od nekog uroka, spazio na drugoj obali reke, kroz niske grane vrba, kako se ponovo ukazuje figura devojke. I iznova, nečujno i neočekivano, po vodi se razli plavičasti sjaj.

Sporim pokretima, dečak skide košulju. Svlačio se, bez ikakve žurbe, i tek kad je ostao bez ičega na sebi, njegova se golotinja polako otkrila. Kao kad bi se nečije slepilo izlečilo samo od sebe. Devojka je posmatrala, izdaleka. Zatim se istim sporim pokretima oslobodila odeće i svega što joj je pokrivalo telo. Gola, na zelenoj pozadini drveća.

Dečak ponovo pogleda reku. Tišina je ležala na prozirnoj koži tog beskrajnog vodnjikastog tela. Krugovi koji su se širili i nestajali na mirnoj površini, otkrivali su mesto gde je žaba napokon uronila u vodu. Tada dečak zagazi u vodu i zapliva ka drugoj obali, dok se bela i naga prilika devojke povlačila u polusenku drveća.

Prevela: Jasmina Nešković