Свет прозе

Изненада, пре него што други и сазнају, неко бива проглашен значајним и великим. Ко је то први изјавио, касније се, у гомили, обично не зна. Чини се да се живот и игра живота често базирају на мноштву прегрејаних и узбудљивих непрецизности и да, а то осећају сви, разборитост не досеже висине. Има и таквих који су изненађујуће задовољни просечним, а то и није толико чудно. Жеље и лакомост на крају крајева творе увек хармонију са способностима, и не прође ни година дана, а да човек осети шта му отприлике прија. У кругу игре налази се усамљеник који плаче. Сви остали се праве као да то не примећују, а то је бар прикладно. Ако саосећам, требало би да му приђем, да га загрлим и вратим веру у живот али, тога се људи помало плаше. Колико сви они само дубоко и много поштују и воле себе! Такав је закон природе. Љубав игра необичну улогу на зеленој пољани живота. Двоје се воле, а да при томе нису способни да једно друго поштују. Двоје се међусобно занемарују а ипак излазе једно с другим на кр...

ne zna se da li sedi ili stoji Usamljenik: negde leže jezera, vidim kako svetlucaju. U alejama neometanog samovanja šapuće lišće. Slike, pesme koje sam video i čitao, ožive na trenutak. U tišini izigravam velikog gazdu. Da li bih rado bio medju ljudima? Zašto da ne? Ali smatram da kontakt s njima odnosi misli. Rasejanost opterećuje. Draž govora se lako gubi u razgovoru. Ipak, voleo bih da razgovaram s nekim. Kako smo samo nezahvalni! Tek kada nesto želimo, spremni smo da kažemo hvala. Ono što imamo, zanemarujemo. Predivna je duhovna sloboda usamljenog, njegove misli se u trenu pretvaraju u slike, za onog koji misli ne postoje daljine. Razlike u godinama su prevazidjene. Moralne granice odredjuje sam, može da razgovara i sa živima i sa umrlima. Nedostaju mi oni kojima i ja nedostajem; znaju koliko sam bio poletan. Ne plaše me ni larma ni tišina. Treba strahovati samo od bojazni. Umesto da odem dvadeset puta na koncert, idem samo jednom, posle toga, sve što sam čuo jako odzvanja ...