Robert Valzer: Usamljenik

ne zna se da li sedi ili stoji

Usamljenik: negde leže jezera, vidim kako svetlucaju. U alejama neometanog samovanja šapuće lišće. Slike, pesme koje sam video i čitao, ožive na trenutak. U tišini izigravam velikog gazdu. Da li bih rado bio medju ljudima? Zašto da ne? Ali smatram da kontakt s njima odnosi misli. Rasejanost opterećuje. Draž govora se lako gubi u razgovoru. Ipak, voleo bih da razgovaram s nekim. Kako smo samo nezahvalni! Tek kada nesto želimo, spremni smo da kažemo hvala. Ono što imamo, zanemarujemo. Predivna je duhovna sloboda usamljenog, njegove misli se u trenu pretvaraju u slike, za onog koji misli ne postoje daljine. Razlike u godinama su prevazidjene. Moralne granice odredjuje sam, može da razgovara i sa živima i sa umrlima. Nedostaju mi oni kojima i ja nedostajem; znaju koliko sam bio poletan. Ne plaše me ni larma ni tišina. Treba strahovati samo od bojazni. Umesto da odem dvadeset puta na koncert, idem samo jednom, posle toga, sve što sam čuo jako odzvanja halama moga sećanja. Vrednost reči, odredjivanje njihovog dejstva, pre će zaboraviti onaj koji govori nego li ćutljivi. Potoci srebrne pene zanosno žubore niz stenovite zidove tihe mašte. Više cenim zamišljeni od stvarnog zivota. Kome bi palo na pamet da me zbog toga kori? Još kao dečko rado sam sanjario; bivao veći i ponovo manji. Postojanje prima oblik padine, gore, pa dole, i ostaje značajno. Život nije najupečatljiviji tamo gde se govori o važnom. Rasprave umanjuju sam predmet rasprave, vremenom iscrpljuju izvore. Razgovor umara. Usamljenog podjednako osvežavaju prošlost i sadašnjost. Kada bih zaplakao, to bi mi u društvu uzeli za zlo. Ovde mogu to da radim do mile volje. Tek ovde sam otkrio koliko su suze lepe, koliko je lepo rastvaranje u osećanjima. Gde bi mi drugde nego ovde bilo dozvoljeno da optužujem ponos, da nadmeno, kao da se spuštam stepenicama, zakoračujem u nizine sažaljenja, pokajnički da stupam pred devojku, da uživam u izmoljenom poniženju? Ko se usudjuje da bude tako slab kao usamljenik, koga to stanje jača osim njega? Nevolje uvek potiču iz potrebe za licemerstvom, što ne važi za mene. Ostavite me ovakvog! Izvesno je da ću svoje znanje, urodjenu veselost, snagu i umetnost prilagodjavanja i uravnotežavanja sakriti, sačuvati od ljudi na mnoge načine vezane obavezama. Ipak, možda već drugi čine dovoljno dobrog, vernik uvek nalazi izvinjenja. Mora da postoji i neko ko je popustljiv i veselo veruje da to ne šteti. Mrmljaju oko njega beskonačna podmladjivanja. Čuje pesmu pratokova kroz mirne sate. Hrleći sebi, bogati se. Ne beži od ljudi. Tako bih voleo da sam simpatican, kako bih samo rado da se priključim njihovom krugu. Ali, čini mi se da sam učinio sve šta sam mogao da bih se poštedeo. Ostajem raspoložen.

Prevod s nemačkog: Nikola Cvetković