Свет прозе

Гле великог салона за пријем у коме блешти светлост и блистају разнобојни украси! Нашао сам се у њему са браћом и сестрама, стричевима и ујацима и њиховим синовима и кћерима. Затим су дошли моји пријатељи из ел-Гамалије и пријатељи из ел-Абасије и ел-Харафиша. Певали су и смејали док им грла нису промукла, играли док им ноге нису посустале, узајамно се волели док им се срца нису растопила. Сада сви они леже у својим гробовима, остављајући за собом мук и упозорење на заборав. Нека је хваљен онај који траје! * Лепа девојка ме је ухватила под руку док смо стајали испред продавца књига који је своју робу раширио по земљи. Приметио сам да моје књиге заузимају већи део простора. Узео сам једну, отворио корице и изненадио када видех да су све странице беле. Узео сам другу књигу, а затим и све остале – и све су биле празне. Кришом сам погледао у девојку – и приметио да ме тужно посматра. * Сањам како постављам сто, а званице седе у суседној соби. До мене допиру њ...

У тренутку тишине и замрлости из дубине је прснуо ужас, опустошио срца и обмануо очекивања. Завладала је непознаница. Земља се њихала и играла плес смрти. Верници су молили Бога да заустави земљотрес. Земљотрес је престао после тридесет секунди трајања и хиљаду година паћења. Старешина кварта је пажљиво осмотрио око себе да би угледао таласање житеља кварта – жена, мушкараца и деце – са сенкама престрашености на лицима. Измешали су се звуци смеха, плача, вриске. Сви говоре а нико не слуша. Облак прашине и даље лебди. Старешина кварта је обрисао очи великом пругастом марамицом и повикао: – Нема другог бога осим Алаха… У дану коме се налазимо, Алах ставља на испит своје слуге. До њега допреше гласови са свих страна: – Породица ми је под рушевинама, зовите спасиоце. – Код мене су рањеници, требамо хитну помоћ. – Лешеви… Лешеве треба сахранити… – Осванусмо, а нема нам уточишта! Старешина кварта повика: – Обавестио сам власти и затражио неоп...