Свет прозе

Поред прозора у трпезарији планинарског дома виси слика са призором који се види кроз прозор: смарагдно језеро у којем се огледају околне планине. Слика је тридесет седам година висила на истом месту, а онда је нестала и нико није могао да је нађе. Две године касније, непромењена, слика се појавила на истом месту на којем се увек налазила. Никакви трагови и отисци нису на њој откривени, али зато у планинарском дому готово никада нема слободних лежајева. Сви долазе с надом да ће слика поново нестати управо када они буду тамо. (Из књиге “Мале приче”)

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju. U Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan je naručio šolju crnog čaja....

Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujući dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajući kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala, ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo. (David Albahari - Male priče )

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard šlink, Dragan Klaić i drugi. Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći. SVICI Za Evu Kose Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokr...