David Albahari - Bicikl

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju.

U Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan je naručio šolju crnog čaja. Nije blagovremeno izvadio kesicu sa čajom iz šolje, tako da je sada na jeziku osećao gorčinu koja je rasla svakim novim gutljajem. Do polaska njegovog voza ostao je još ceo sat, a on nije imao nikakvu knjigu, nije imao čak ni olovku i papir na kojem bi mogao nešto da zapiše. U stvari, imao je sve to, ali i knjiga i olovka i papir nalazili su se u njegovom malom koferu, uredno zaključanom, kao što je uvek radio kada je putovao. Uveren da voz polazi u devet sati, smatrao je da mu ništa neće biti potrebno i stoga je sve stavio u kofer, da bi tek na stanici shvatio da ima rezervaciju za voz koji polazi u jedanaest. Mogao je, naravno, da traži zamenu, ali to mu se učinilo odviše komplikovanim za rano prepodne, i tako se odlučio da uđe u mali restoran i, posle kraćeg oklevanja, naruči čaj.

Kada mu je devojka za šankom pružila otvorenu kutiju sa raznim čajevima, Radovan je prvo posegnuo za kesicom sa zelenim čajem, ali je onda pomislio da bi trebalo da bude otvoreniji za nova iskustva. Uvek je pio zeleni čaj, pomislio je i pomerio ruku prema drugoj strani kutije, neodlučno preturajući po obilju kesica, ali odlučio se tek kada je devojka za šankom ljutito šmrknula. Tako je odabrao crni čaj i gorčinu koja mu se uopšte nije dopadala, ali nikada ne bi on to priznao devojci za šankom, čak i kada bi ga upitala.

Dodao je još šećera u šolju i srknuo preslađenu tečnost koja je i dalje bila gorka. Možda bi mogao da pojede parče kolača od slatkog sira i tako se spase neželjene gorčine? Mahnuo je devojci, naručio kolač i čašu vode, i odmah, čim je devojka spustila tanjir pred njega, strpao veliko parče kolača u usta. Bio je u pravu, gorčina je nestala pred navalom slatkog sira i osetio je da mu se vraća dobro raspoloženje koje ga je pratilo celog jutra, od trenutka kada je ustao u hotelu «Cum hiršen» sve dok nije uzeo crni čaj.

Da bude iskren, dobro raspoloženje ga je iznenadilo. Kada je otvorio oči, očekivao je sasvim suprotno osećanje, te je stoga morao ozbiljno da se upita da li se tog jutra probudio kao neko drugi. Naime, Radovan je prethodnog dana doputovao u Salcburg da bi u lokalnom Domu knjige održao književno veče. Veče je održano pred malobrojnom publikom, kao što su bile sve njegove književne večeri, međutim, domaćin i voditelj programa bio je ushićen. «Sedam osoba na promociji romana mladog pisca iz Srbije! Možemo da budemo više nego zadovoljni.» Radovan, ipak, nije bio zadovoljan, i to ne toliko zbog malog broja posetilaca (ni toliko ih nije očekivao), već zbog toga što mu domaćin nije organizovao posetu kući Tomasa Bernharda, pisca sa kojim je Radovanov književni kosmos počinjao i završavao se. Dok je putovao – prvo avionom do Minhena, potom vozom do Salcburga – nije prestajao da zamišlja trenutak kada će stupiti u tu kuću koja je, u Radovanovoj svesti, bila pravi hram. Nekoliko dana pre polaska na put, poslao je elektronsku poruku u salcburški Dom knjige u kojoj je izneo svoju molbu, i ubrzo dobio kratak odgovor organizatora da će učiniti sve što mogu da bi udovoljili njegovoj želji.

Međutim, kada je stigao u hotel «Cum hiršen», nikakvo obaveštenje nije ga sačekalo na portirnici, a kada je kasnije, čim se smestio u svoju sobu, pozvao brojeve telefona Doma knjige, niko se nije javljao. Uprkos njegovom znanju nemačkog jezika, snimljena poruka ga je zbunila i kada mu je pištavi signal dao znak da snimi svoju poruku, tako se zapetljao u pokušaju da bude razumljiv da je, na kraju, ispao krajnje nerazumljiv. Napolju je padala sitna, gusta kiša koja je gušila svaku pomisao da sam krene u potragu za Bernhardovom kućom, tako da je naredna dva sata proveo u grozničavom hodanju s kraja na kraj sobe, vodeći sa sobom katkad glasnu, katkad nemuštu raspravu. Kiša je u međuvremenu prestala, mada se nebo nije razvedrilo, ali tada je bilo kasno za polazak u potragu za kućom, te je Radovan uzeo jaknu i sišao u predvorje hotela da sačeka dolazak osobe iz Doma knjige.

Umesto domaćina i voditelja programa, po Radovana je došla oniska devojka koja je insistirala da govori engleski, bez obzira na to što je Radovan odgovarao na nemačkom. Kada je čula ime Tomasa Bernharda, usne su joj se razvukle u osmeh, mada nije umela ni na jednom jeziku da kaže gde se nalazi njegova kuća. «Tomas – mrtav», neprekidno je ponavljala i, pomalo neprikladno, smatrao je Radovan, prevlačila kažiprstom preko svog vrata. Da bi to pokazala, zabacivala je glavu unazad, prestajući pritom da gleda kuda vozi i Radovan je za to vreme grčevito stiskao ivicu svoga sedišta, kao da bi to moglo da mu pomogne.

Domaćin Doma knjige bio je neposredan i precizan. Jeste, dobio je Radovanovu poruku, ali jednostavno nije imao vremena da bilo šta organizuje. Kuća nije baš blizu, naglasio je, a potrebno je prvo sve blagovremeno dogovoriti sa Bernhardovim polubratom, jedinom osobom koja brine o stanju u kojem se kuća nalazi. Osim toga, dodao je domaćin Doma knjige, Bernhard nije voleo posetioce, pa se postavlja načelno pitanje da li onda treba uopšte dovoditi posetioce u njegovu kuću. Ako vas neko ne voli, zaključio je domaćin Doma knjige, zašto biste vi voleli njega?

Radovan nije mogao da porekne logiku tog pitanja, ali je ipak želeo da obiđe Bernhardovu kuću. On je voleo Bernharda uprkos svim njegovim zajedljivostima, cinizmu i mrzovolji, i odlazak u njegovu kuću smatrao je činom odavanja pošte piscu od kojeg je, kako je govorio, naučio sve što zna o književnosti. Pritom nije mislio na puko preuzimanje Bernhardove forme, kako su to radili neki srpski pisci, već na ono što je činilo osnovu Bernhardove proze: onaj usredsređeni pogled koji je, poput skalpela, rezao kroz sve maske građanskog društva, izvrgavajući ga nemilosrdnom podsmehu i neprekidno pronalazeći nova nezaštićena mesta, ne obazirući se na bol.

S bolom ili bez njega, ništa se tu više nije moglo učiniti. Domaćin Doma knjige rekao je nešto slično dok su se opraštali ispred hotela, obećavši da će u prvoj narednoj prilici učiniti sve što je u njegovoj moći da mu obezbedi obilazak onih lokacija u Salcburgu i okolini koje su povezane sa Bernhardom. «Na bilo koji način», rekao je, potapšao Radovana po ramenu i krenuo prema svojim kolima. «Na bilo koji način», ponovio je pre nego što je ušao u auto i odvezao se u noć. Radovan je još neko vreme stajao ispred hotela. Uprkos koverti sa honorarom koja mu je šuškala u džepu, osećao je ukus poraza. Pomisao da ga čekaju još tri nastupa – u Minhenu, štutgartu i Frankfurtu – budila je u njemu očajničku želju da sve ostavi i odmah se vrati u Beograd, iako je znao da nikada ne bi tako postupio. Otišao je do ugla ulice, pogledao na sve strane, ali nigde nije mogao da vidi nikakav trag noćnog života. Doduše, crvena svetleća reklama izazovno se palila i gasila u daljini, na suprotnom kraju ulice, dovoljno daleko, međutim, da Radovan odustane od namere da ode do nje. S jedne strane, rekao je sebi, ko zna šta ona reklamira, a s druge strane, podsetio se, trebalo je rano ustati da bi stigao na voz koji je polazio u devet.

Da je znao, pomislio je gurajući novo parče kolača od slatkog sira u usta, da ima rezervaciju tek za voz u jedanaest sati, drugačije bi razgovarao sa domaćinom Doma knjige. Sada je bilo kasno i za to, i ništa više nije moglo da se uradi u preostalih pedesetak minuta. Ostao mu je samo kolač i, naravno, gorak crni čaj. Oslonio se laktovima na šank i zagnjurio lice u šake. Zbog toga, shvatio je malo kasnije, nije video čoveka koji je seo na stolicu pored njega. Nije ni osetio njegovo prisustvo, već se iznenađeno trgnuo kada je čovek, tik uz njegovo uvo, šapnuo: «Ako vas zanima Bernhard, imam nešto što će vas obradovati.»

Radovan je obazrivo provirio kroz prste. čovek koji je sedeo pored njega izgledao je kao univerzitetski profesor: glatko izbrijan i sveže podšišan, nosio je crni somotski sako, svetloplavu košulju i izbledele farmerke. Kada je shvatio da ga Radovan posmatra, nasmešio se i mahnuo levom rukom. Desnu ruku je pružio prema njemu i rekao: «Kurt Langhajm, vama na usluzi.»

Radovan se osvrnuo oko sebe, potom prihvatio pruženu ruku i upitao: «Kako znate da me zanima Tomas Bernhard?»

Kurt Langhajm je slegnuo ramenima. «Neke stvari ne mogu da se objasne», rekao je, «ali kada se potpuno nekome posvetite, onda naučite da prepoznajete one kome taj neko takođe nešto znači.»

«Hoćete da kažete», upitao je Radovan, «da ste se potpuno posvetili izučavanju Bernhardovih dela?»

«I života», požurio je da doda Kurt Langhajm.

«Naravno», složio se Radovan, «i dela i života.»

«Teško da ima pisaca kod kojih su delo i život u tolikoj meri povezani», rekao je Kurt Langhajm.

Radovan je klimnuo glavom. «To je tačno», rekao je, «ali zanima me kako ste me prepoznali? Po čemu ste osetili da Bernhard i mene opseda?»

Kurt Langhajm se nasmejao i protrljao ruke. «Lako je to pitati», rekao je, «ali teško je objasniti. Jednostavno, dok koračam ulicom ili se zateknem u nekom javnom prostoru, kao sada na železničkoj stanici, ponekad osetim da treba da priđem osobi koja se, u tom trenutku, obično nalazi nedaleko od mene. Malopre sam ovde ušao i naručio kafu, i dok sam čekao, osetio sam da ste vi, da tako kažem, bernhardovac. Ostalo znate.»

«A šta to imate», upitao je Radovan, «što bi moglo da me zanima?»

Kurt Langhajm je pogledao levo-desno, onda se nagnuo prema Radovanu i šapnuo: «Imam njegov bicikl.»

«Bicikl», ponovio je Radovan, «šta će meni njegov bicikl?»

«Kakav ste vi to ljubitelj Tomasa Bernharda kad ne znate za njegov čuveni bicikl? Mnogi bi dali sve što imaju samo da bi se jednom provozali na njemu. Nudim vam pravo bogatstvo, ali vi to, izgleda, ne razumete.» Glas Kurta Langhajma je zadrhtao na kraju kao da se spremao da zaplače.

Radovan je mogao da oseti kako mu obrazi gore od stida.Pokušao je, ali nije mogao da se seti nikakvog Bernhardovog bicikla. «Dobro», rekao je pomirljivo, «gde se taj bicikl nalazi?»

«Na bezbednom mestu», odgovorio je Kurt Langhajm, «ništa ne brinite.»

«Ne brinem», rekao je Radovan i osetio kako ga obuzima nova ideja. «šta vi radite ovde», upitao je Kurta Langhajma, «čekate nekoga ili negde putujete?»

«Ni jedno ni drugo», rekao je Kurt Langhajm. «Prolazio sam pored železničke stanice i poželeo da popijem šolju kafe, to je sve.»

«Odlično», uzviknuo je Radovan, «u tom slučaju poći ću da vidim taj bicikl, ali posle toga morate da me odvedete da vidim Bernhardovu kuću.»

«Bernhardovu kuću», iznenadio se Kurt Langhajm, «ali to je daleko odavde. Ne dolazi u obzir.»

«Onda ni kupovina bicikla ne dolazi u obzir», oštro je rekao Radovan. Mahnuo je devojci za šankom i zatražio račun.

Kurt Langhajm se kao crv uvijao na svojoj stolici. «Morate da me razumete», rekao je na kraju, «nedavno sam bio tamo i sada nije baš zgodno da se ponovo pojavim.»

«Zbog bicikla?»

«Zbog bicikla i raznih drugih stvari.»

«žao mi je», rekao je Radovan, «ali ako ne odemo u Bernhardovu kuću, nema ništa od kupovine bicikla.» Uzeo je kusur od devojke za šankom, ustao i posegnuo za malim koferom. Imao je još pola sata do polaska voza i nije znao šta da radi, ali morao je da pokaže da je ozbiljan u svojim izjavama.

«čekajte», povikao je Kurt Langhajm za njim, «imam drugi predlog. Ne mogu da vas vodim u Bernhardovu kuću, ali zato mogu da vas odvedem u stan njegove ljubavnice. Nije daleko odavde.»

«Bernhard je imao ljubavnicu? To nigde nisam čuo», rekao je Radovan.

«Svako ima ljubavnicu», odvratio je Kurt Langhajm, «zašto bi Bernhard bio drugačiji od ostalih ljudi? No», nastavio je nestrpljivo, «šta ste odlučili?»

Radovan se nije dugo premišljao. Karta za voz važila je i za kasnije polaske, a čak i ako pođe u dva ili tri popodne, stići će u Minhen na vreme za promociju, zakazanu tek za osam uveče. «Idemo», rekao je. «Gde je bicikl?»

Bicikl nije bio tako blizu kao što je Kurt Langhajm tvrdio i Radovan je ubrzo izgubio predstavu gde se nalazi u odnosu na železničku stanicu. Nadao se da će se kasnije, kada budu krenuli u stan Bernhardove ljubavnice, ponovo približiti stanici. U svakom slučaju, tešio se, Salcburg nije toliko velik da se čovek potpuno izgubi u njemu, mada je ipak odahnuo kada je Kurt Langhajm otvorio kapiju na jednoj zgradi i uputio se u stražnje dvorište. Tu je prišao jednoj od četiri drvenih kućica, otključao katanac i skinuo lanac. Povukao je daščana vrata i, stvarno, pred Radovanovim očima ukazao se bicikl.

«Evo ga», rekao je Kurt Langhajm, «čuveni bicikl koji je detaljno opisan u jednoj od njegovih memoarskih knjiga. Imao je samo osam godina kada je seo na ovaj štajrvafen bicikl i krenuo u Salcburg kod svoje tete.»

Bicikl je očigledno poticao iz nekog drugog vremena, ali bio je dobro očuvan. Radovan mu je prišao i dotakao ručke, sedište, gume. Zamislio je malog Tomasa Bernharda na njemu i osetio kako ga prožima jeza. Nije znao šta će da uradi sa biciklom, ali je znao da mora da ga poseduje. Pogledao je Kurta Langhajma i upitao ga: «Koliko?»

Kurt Langhajm nije gubio vreme na razmišljanje. «Petsto evra», rekao je.

Radovanu se zavrtelo u glavi. Istina, sinoć je dobio trista evra kao honorar za promociju u Domu knjige, a isti honorar ga je čekao i posle preostalih nastupa, ali za nekoga iz Beograda petsto evra je bila izuzetno velika suma, pogotovo što je imao druge namere u vezi sa trošenjem tog novca. Bilo bi mi pametnije, upozorio je sebe, da se smesta okrenem i odem, međutim, znao je da više ne može da zamisli svoj život bez Bernhardovog bicikla i gurnuo je ruku u unutrašnji džep sakoa u potrazi za novčanikom. Izbrojao je petsto evra i položio ih na dlan Kurta Langhajma. On ih je još jednom prebrojao, zatim je izgurao bicikl iz šupe i predao ga Radovanu. «Ako vas neko pita», rekao je, «našli ste ga na ulici. Mene nikako ne pominjite, je l' to jasno?»

Radovan je prihvatio ručke bicikla i, dok je osećao kako ga obuzima teško opisivo zadovoljstvo, klimnuo glavom. Sačekao je da Kurt Langhajm zaključa katanac i uzme mali kofer koji je Radovan do tada vukao za sobom, a onda je počeo da gura bicikl za njim. I dalje nije znao gde se nalaze, ali sada mu je nekako bilo svejedno. Bicikl ga je činio spokojnim, iako bi, imajući u vidu nemire koji su opsedali njegovog bivšeg vlasnika, trebalo da ga čini uznemirenim i nesigurnim. Kurt Langhajm je hodao sve brže, ulice su postajale šire i na njima je bilo sve više prolaznika, i jednom se Radovanu već učinilo da ga je izgubio iz vida. Kada ga je sustigao i požalio mu se, Kurt Langhajm je samo odmahnuo rukom. «Još malo i stigli smo», rekao je, «nema još mnogo.»

Ispostavilo se da je to značilo još dvadesetak minuta brzog hoda i mukotrpnog provlačenja između ljudi, a onda su se napokon zaustavili ispred jedne bezlične trospratnice, tipične za Salcburg, sa malim prozorima i bez balkona. Kurt Langhajm mu je rekao da ga tu sačeka, zazvonio i potom prormljao nešto u interfon. Vrata su se otvorila i on je ušao u zgradu. Radovan je disciplinovano čekao ispred kuće, pomalo oslonjen na bicikl koji je, primetio je, privlačio znatiželjne poglede prolaznika. Nebo je u međuvremenu posivelo i počela je da pada kiša. Radovan se nije usuđivao da se pomeri, premda je privukao bicikl bliže sebi, kao da bi to moglo da ga zaštiti od kišnih kapi.

Onda je začuo glas Kurta Langhajma i ugledao ga na jednom od prozora na drugom spratu. Mahao mu je i pozivao ga da dođe gore. Pored njega je stajala žena čije lice Radovan nije mogao dobro da vidi. Kurt Langhajm je nestao sa prozora i ubrzo se začuo zvuk interfona. Radovan je prišao vratima, otvorio ih i s naporom ugurao bicikl u hodnik. Počeo je da ga nosi uz stepenice kada se pojavio Kurt Langhajm i upitao ga šta to radi, ali pre nego što je Radovan uspeo da odgovori, uzeo mu je bicikl i vratio se do ulaza. Ne mora da brine, rekao mu je, bicikl je tu na bezbednom mestu, niko ga neće dirati. Osim toga, dodao je, i on će ga čekati, a sada neka požuri na drugi sprat, stan broj dvanaest, vrata su otvorena i Bernhardova ljubavnica ga očekuje.

Vrata su doista bila otvorena i Radovan je, brišući kapi znoja i kiše sa čela, stupio u mračno predsoblje. Zatvorio je vrata za sobom i polako se uputio prema drugim, otškrinutim vratima koja su se nalazila na suprotnom kraju predsoblja. Gurnuo ih je i ugledao ženu koja je sedela u fotelji. «Znala sam ja Tomasa», rekla je žena, «često je dolazio kod mene, ponekad i dva puta dnevno. Fin čovek, jedino što se pomalo bojao života. Stalno je govorio o smrti, premda nije strepeo od nje. Strepeo je od života.»

Zaćutala je i zagledala se u Radovana. Radovan je osetio kako ga obliva rumenilo i rekao: «Vi ste bili zajedno, mislim, hoću da kažem...»

Žena se nasmejala. «Da», rekla je, «bili smo ljubavnici, jedino što nismo zajedno izlazili napolje. Naš svet je bio u ovom stanu. I sada, kada poželim, mogu da ga vidim. Često je stajao tačno na tom mestu gde vi sada stojite.»

Radovan se nelagodno pomerio. «Imate li», nakašljao se, «neku njegovu fotografiju?»

«Tomas je mrzeo fotografisanje», odgovorila je žena, «i čak je smatrao da je fotografija jedno od najvećih nesreća dvadesetog veka.»

«Dobro», rekao je Radovan. Nije ni pokušao da pita da li bi smeo da fotografiše ženu i njenu sobu, jer je slutio odgovor. Upitao je nešto drugo: «Kada je poslednji put bio ovde?»

Žena se zamislila, protrljala čelo i potom rekla: «Ne znam, pitajte Hajnca.»

«Hajnca», pitao je Radovan, «ko je Hajnc?»

«Čovek koji vas je doveo», rekla je žena. «Zar se on ne zove Hajnc?»

Radovan nije odgovorio, već se samo okrenuo i izašao iz stana. Strčao je niz stepenice i odjurio do ulaza. Njegov kofer je stajao pored vrata, ali bicikl više nije bio tu. Izleteo je iz kuće, osvrnuo se levo-desno, nigde ni traga od čoveka sa biciklom. Nije ni pokušao da se ponovo popne na drugi sprat i zakuca na vrata sa brojem dvanaest, jer je znao da se neće otvoriti. Mogao je da pozove policiju, ali šta bi im rekao? Da mu je ukraden bicikl koji je navodno pripadao Tomasu Bernhardu, da je lopov onaj koji mu ga je prethodno prodao i da se krađa odigrala dok je on bio u poseti kod navodne Bernhardove ljubavnice? Nije bila potrebna neka naročita mašta da bi zamislio kako bi policajci reagovali, pogotovo kada bi mu zatražili dokumente i ugledali srpski pasoš. Pogledao je na sat. Ako požuri, mogao bi da stigne na podnevni voz za Minhen. Zaustavio je prvog prolaznika, upitao ga gde je železnička stanica i krenuo u naznačenom pravcu. Dok je žurio i vukao mali kofer koji je poskakivao na neravnom trotoaru, setio se da mu je, kada je prvi put došao u Salcburg, neko pričao o izuzetno velikom broju samoubistava u gradu i čak ga odveo na Menhsberg, na mesto koje je, rekla je ta osoba, bilo popularno među samoubicama. Odatle se, ako je Radovan dobro upamtio, pružao divan pogled i nije mogao da razume kako bilo ko, suočen sa takvom lepotom, može da odabere smrt. Sada je, možda, to mogao bolje da razume. Pisak lokomotive potvrdio je da je na pravom putu i da se približio stanici. Ali zašto bi to bio pravi put? Stao je, osvrnuo se, pogledao ponovo ispred sebe. Lokomotiva je još jednom pisnula, kao da ga doziva. Zapušiću uši, pomislio je Radovan i okrenuo se u suprotnom pravcu, prema Menhsbergu, premda nije znao šta da radi sa koferom dok dlanovima pritiska ušne školjke.