Жозе Сарамаго - Не може се два пута ући у исту реку
Лежим на обали. Два чамца, привезана за стабло давно посечене врбе, љуљушкају се на ветру, а не од мрешкања реке, која је спора, трома, готово невидљива. Предео пред собом познајем. Кроз размак између дрвећа видим склиску, каљаву земљу, а у дну перваз тамнозеленог растиња и, најзад, неизбежно, небо којим плове облаци који нису бели само зато што се поподне ближи крају, па су попримили седефасту нијансу што наговештава смирај дана. У међувремену, река тече. Тачније би било рећи: иде, вуче се, али то није уобичајено. Три метра иза моје главе, на гранама виси бусење сламе, кукурузна шаша, слепљени скорелим блатом. То су остаци поплаве. С леве стране, дрворед јасенова који ме на тој удаљености, због лишћа које непрестано подрхтава на ветру, подсећа на унутрашњост пчелиње кошнице. Иста врева, нека врста биљног зујања, устрепталост - тако ми се данас чини - као да је хиљаде птица изникло на гранама, у жудњи за крилима која никад неће моћи да полете. Елем, док тако размишљам, река наставља да