Жозе Сарамаго - Не може се два пута ући у исту реку



Лежим на обали. Два чамца, привезана за стабло давно посечене врбе, љуљушкају се на ветру, а не од мрешкања реке, која је спора, трома, готово невидљива. Предео пред собом познајем. Кроз размак између дрвећа видим склиску, каљаву земљу, а у дну перваз тамнозеленог растиња и, најзад, неизбежно, небо којим плове облаци који нису бели само зато што се поподне ближи крају, па су попримили седефасту нијансу што наговештава смирај дана. У међувремену, река тече. Тачније би било рећи: иде, вуче се, али то није уобичајено.

Три метра иза моје главе, на гранама виси бусење сламе, кукурузна шаша, слепљени скорелим блатом. То су остаци поплаве. С леве стране, дрворед јасенова који ме на тој удаљености, због лишћа које непрестано подрхтава на ветру, подсећа на унутрашњост пчелиње кошнице. Иста врева, нека врста биљног зујања, устрепталост - тако ми се данас чини - као да је хиљаде птица изникло на гранама, у жудњи за крилима која никад неће моћи да полете.

Елем, док тако размишљам, река наставља да тече. Из оближњег села ветар сад доноси жалостиви бруј звона: неко је умро, знам и ко, али је излишно овде помињати му име. Дубоко, у висини, две беле чапље (или можда и нису чапље, неважно) изводе свој плес без краја и конца: уплеле су се намах у мој живот, а потом ће наставити свој пут, без мене.

Посматрам сада реку коју тако добро познајем. Боју њених вода, начин на који клизе уз обалу, зелене просенке, наслаге блата где бораве жабе, где вилини коњици спуштају врхове својих ножица - ту реку која тече мојим жилама, као крв, и за коју сам везан, одувек и заувек. Пловио сам њоме, у њој сам научио да пливам, познајем њене вирове и скровите удубине у којима мирују мрене. Можда би се пре могло рећи да то и није река, него тајна.

А ипак, те воде више нису моје воде. Њима отиче време, пролази и одлази низ матицу, полако, брзином (овде, на земљи) од шездесет секунди у минуту. Колико је већ минута прошло откако сам легао на обалу, на злаћано сено? Колико је метара превалило оно натруло дебло што плута? Звоно и даље звони, поподне се пренуло из обамрлости, где су чапље. Устајем, полагано, отресам триље с одеће, обувам се. Узимам један камен, један чврсти белутак, бацам га увис, давнашњим покретом. Пада насред реке, урања (не видим, али знам), тоне кроз мутну воду, пада на дно и улеже у муљ. Променио је место, можда ће га зима одвући даље, вратити на обалу с које сам га узео. Или ће тамо на дну остати заувек.

Силазим до воде, урањам у њу руке, и не препознајем их. Навиру ми у сећање друге руке, зароњене у другу реку. Моје руке од пре тридесет година, стара река чије су се воде већ давно изгубиле у мору. Видим како пролази време. Има боју воде и носи отпатке, отргнуте латице цвећа, спори крај звона. Тада једна пламена птица запара ваздух као муња. Звоно замукне. А ја отресам руке мокре од времена, приносим их очима - моје садашње руке, којима држим живот и истину овога тренутка.



Превела: Јасмина Нешковић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Edgar Alan Po: Senka (parabola)

Edgar Alan Po: SKOČIŽABA ILI OSAM ORANGUTANA U LANCIMA