Свет прозе

 „Znate li”, govorio je Napoleon Fontanu, „čemu se najviše divim na svetu? Nemoći sile da sazda nešto. Postoje samo dve sile na svetu: sablja i duh. Na kraju uvek duh pobeđuje sablju.” Osvajači su, kao što se vidi, ponekad melanholični. Treba ipak platiti neku cenu za toliku pustu slavu. Ali, ono što je pre sto godina važilo za sablju, danas više ne važi u istoj meri za tenk. Osvajači su imali uspeha i sumorna tišina predela bez duha prostirala se godinama nad iskidanom Evropom. U doba strašnih ratova u Flandriji, holandski slikari su možda mogli da slikaju petlove iz svojih živinarnika. Isto tako je zaboravljen i Stogodišnji rat, ali molitve šleskih mistika još uvek žive u nekim srcima. Ali, stvari su se danas promenile, slikar i kaluđer su mobilisani: mi i ovaj svet smo jedno. Duh je izgubio onu kraljevsku sigurnost koju je osvajač znao da mu prizna, i sada se iscrpljuje proklinjući silu, jer ne ume da je savlada. Dobre duše kažu da je to zlo. Mi ne znamo da l

1.   U tekstu koji sledi o čemu će biti reči? O tome kako je slučajni susret dvojice sredovečnih muškaraca naterao jednog od njih da se zapita šta on zna o... O čemu? Neozbiljno bi bilo odmah na početku otkriti šta se to zapitao jedan od dvojice muškaraca nakon slučajnog susreta sa vršnjakom. Ali zato nije neozbiljno da se kaže ko su oni, kako se zovu, čime se bave... Jer ne mogu sve vreme da budu označeni kao dvojica sredovečnih muškaraca. To mora što pre da se promeni, a po mogućstvu, odmah! Sada! Ovog trena! Nema oklevanja i odlaganja... Mada su u svakodnevnom životu delili isto ime, u tekstu koji sledi i koji će biti ispisan rukom jednog od njih (upravo onoga koji se zapitao šta on zna o...), oni će biti različito označeni. Biće preimenovani iz sasvim praktičnih razloga, a budući da je jedan od njih dvojice jedno vreme živeo u Italiji, pa shodno tome, u rodnom gradu imao nadimak Talijan tako ćemo ga i zvati, dok će drugi biti (ili tačnije: on će to da postane) Neko mada