Zoran Ilić - Pitanja i odgovori

1.

 

U tekstu koji sledi o čemu će biti reči?

O tome kako je slučajni susret dvojice sredovečnih muškaraca naterao jednog od njih da se zapita šta on zna o...

O čemu?

Neozbiljno bi bilo odmah na početku otkriti šta se to zapitao jedan od dvojice muškaraca nakon slučajnog susreta sa vršnjakom. Ali zato nije neozbiljno da se kaže ko su oni, kako se zovu, čime se bave... Jer ne mogu sve vreme da budu označeni kao dvojica sredovečnih muškaraca. To mora što pre da se promeni, a po mogućstvu, odmah! Sada! Ovog trena! Nema oklevanja i odlaganja...

Mada su u svakodnevnom životu delili isto ime, u tekstu koji sledi i koji će biti ispisan rukom jednog od njih (upravo onoga koji se zapitao šta on zna o...), oni će biti različito označeni. Biće preimenovani iz sasvim praktičnih razloga, a budući da je jedan od njih dvojice jedno vreme živeo u Italiji, pa shodno tome, u rodnom gradu imao nadimak Talijan tako ćemo ga i zvati, dok će drugi biti (ili tačnije: on će to da postane) Neko mada ga niko i nikada tako nije oslovljavao. Dakle, na delu je potpuno različit pristup za odabir imena aktera priče koja se lagano i sporo razvija.

– Što sporije, to bolje! Nigde se ne žurimo, zar ne? Sporost kao životna filozofija. Zar u onom čuvenom Zenonovom paradoksu kornjača nije brža od Ahila?

 

2.

 

Gde Nekog zatičemo?

U autobusu kojim se on nakon susreta sa Talijanom vraća u grad u kom živi. Koji je to grad? To je grad o kome postoji i pesma: Grade, na ušću dveju reka ispod Avale... Mada, istini za volju, prosečni stanovnici tog grada (jasno vam je da se radi o prestonici Srbije) skoro ništa ne znaju o pomenutoj planini!

Tamo se više ne ide na izlete, na prvomajske uranke... Možda na Avalu jedino još dolaze školske ekskurzije, i učenici se zajedno sa svojim nastavnicima penju na vrh televizijskog tornja, obilaze Meštrovićev spomenik Neznanome junaku, trče po proplancima...

– Uživaju u svom bezbrižnom detinjstvu!

 

3.

 

Gde je tačno mesto Nekog u autobusu?

Negde na sredini, i sa suprotne strane od one na kojoj je vozač. U trenutku dok gleda kroz prozor on će samom sebi da postavi sledeće pitanje:

- Šta ja znam o Italiji i njenim stanovnicima? Toliko sam vremena utrošio odlazeći u bioskope i gledajući italijanske filmove, slušajući italijansku muziku na radiju ili na TV-u... Čitajući knjiga italijanskih pisaca... Putujući u Trst, Veneciju...

Jednom sam čak bio i u Veroni, i stajao ispod balkona za koji je turistički vodić rekao da je Romeov. Nešto kasnije, stajao sam i ispod  balkona Julije Kapuleti, ali mi se to nije toliko dojmilo. Romeo mi je bio važniji. Bliži. Znatno bliži od Julije.

– Koliko sam samo suza prolio nad njegovom tužnom sudbinom!

Međutim i Neko je svestan da kada se ispod nabrojanoga podvuče crta, zaključak je da to nije previše, da je to skoro ništa. Tim pre što je sve što je naveo on radio u mladosti. Odavno je prestao da posećuje bioskope, da sluša radio... Čita italijanske pisce, da putuje u Italiju...

– Sasvim su mi dovoljni Portorož i susedni Piran. Slovenija! Ostajem na granici između Italije i Slovenije, i ne ide mi se dalje. Italiji me više ništa ne privlači. Pogotovu ne nadmenost njenih stanovnika koji se ponašaju kao da su centar sveta.

Jednom sam bio u jednom autletu nedaleko od Trsta, i prodavačica me je upitala: 

- Odakle ste vi?

– Iz Srbije – odgovorio sam.

– Znala sam – bio je njen trijumfalan odgovor.

Pa, zašto pitaš ako si znala?

Neko je živeo u vremenu Interneta, i ta ružna, rogobatna reč je uspela  mnogo toga da prekrije. Da redefiniše. Jutjub je zamenio slušanje radija, odlaske u biskope... Kao što je zamenio i kasetofone, gramofone... Društvene mreže Fejsbuk, Tviter i Instagram su, opet, zamenili druženja, sedenja u kafanama ili kafićima, davne odlaske u diskoteke...  Džimejl je zamenio slanje pisama, razglednica, novogodišnjih čestitki... Viber i Mesindžer telefonske razgovore...

- Možda je to, ipak, dovoljno?

Za šta?            

- Da kada se Talijan i ja sledeći put sretnemo, budem u stanju da sa njim razgovaram o Italiji, italijanskim filmovima, muzici... Književnosti...

Priznajem da su moja razmišljanja pomalo bezvezna! Baš će on sa mnom da priča o Italiji! Kao da ne može da nađe kompetentnijeg sagovornika za tu temu?!

 Možda i ne može? Ne bi trebalo tek tako sebe da potcenjujem. Uostalom, zaključio bih, da je i za njega, slično kao što je to i za mene, Italija prošlost koje, on verovatno, i ne želi da se seća. Još manje želi da sa nekim evocira davne uspomene. Šta je bilo, bilo je. Sada smo tu gde jesmo...

Ipak, tog vrelog avgustovskog popodneva sedeći u klimatizovanom autobusu Neko je uplovio u tu temu, pozicionirao je sebi nasuprot. Na kraju krajeva, ako više i ne bude stvarnih susreta sa Talijanom, oni mogu da budu imaginarni. A Nekom su, nekako, i draža takva druženja (ili: „druženja“) jer nepostojeći sagovornik ne može da te razočara, da te izneveri... Da bude grub ili nezainteresovan za ono o čemu pričaš...  

– Moj zaključak je pomalo paradoksalan: idealni sagovornik je nepostojeći sagovornik!

 

4.

 

Šta Neko zna o svom vršnjaku?  

- Ne previše. Tek ono što mi je on otkrio u razgovoru prilikom našeg susreta. A to je sledeće: da je čitav radni vek proveo u fabrici koja je tesno sarađivala sa fabrikom iz Torina. I jedna i druga su proizvodili putničke automobile. Isto tako mi je rekao da je on tamo radio kao prevodilac.

Mala ispravka: naš susret nije bio potpuno slučajan jer smo pre toga  mesecima razmenjivali poruke na Fejsbuku. Čak smo i obavili nekoliko telefonskih razgovora.

– Koje je samo ushićenje kod obojice izazvalo to što nas je Fejsbuk ponovo spojio! Toliko nade smo polagali u naš ponovni susret...

U trenutku kada su se njih dvojica ponovo sreli, Talijan je već nekoliko godina bio u penziji, i živeo u živopisnom seocetu nedaleko od rodnoga grada. Budući da mu je prva žena preminula, on je bio u drugom braku.

Zar je to važno: da li je Talijan u  prvom, drugom ili trećem braku?!

- Naravno da nije važno! Ali, eto, ja imam obavezu da o njemu nešto više  kažem, ma koliko to na prvi pogled delovalo beznačajno. A navedeni podatak, znam! Sa njim raspolažem! Čak sam imao priliku i da upoznam njegovu drugu ženu. Gospođu Srbijanku.

Svo troje smo sedeli u automobilu kojim nas je Talijan vozio do seoceta u kome su njih dvoje živeli. Ja sam bio napred, a Srbijanka je sedela pozadi. Kilometri su iza nas ostajali. Eh, kilometri?! Bilo ih je ukupno sedam, najviše osam.  Ako se ne bi računao odlazak u obližnji Lidl radi kupovine, bilo je to kratko putovanje.

Sa radija je dopirala muzika. Razgovor koji su njih troje vodili Neko ne pamti. Mada misli da to o čemu su pričali i nije za pamćenje. A kada nešto nije za pamćenje, onda je, naravno, za zaborav! Za taj moćni, svobuhvatni zaborav! Za monolitni zaborav!

- Može se kazati da je naš razgovor bio potpuno neutralan. Pričati, a ne reći ništa. Prećutati sve što znaš, sve što jesi... Sve što si bio...

I takav razgovor poseduje svoju veličastvenost. Taj žubor reči koji neprestano teče  u letnjem danu, u klimatizovanom automobilu, i prepliće se sa muzikom sa radija, sa stihovima otpevanim na engleskom, ili na srpskom...  

– Bar sam mogao da zapamtim jednu od tih pesama. Ali, eto, nisam.

 

5.

 

Kada su stigli u Talijanov seoski dom, Srbijanka je u kuhinji pripremila obed za njih troje. Pre toga je Nekom i suprugu skuvala kafu, donela im po čašu vina. Njih dvojica su sedeli na verandi.

– Eto me konačno i posle ko zna koliko vremena u seoskoj sredini! Međutim ta srpska sela kao da me iz nekog razloga ne žele! Neprestano beže od mene, udaljavaju se... Ne dozvoljavaju mi da im se približim, da ih dotaknem, postanem njihov deo.

Zašto ne bih i ja, slično Talijanu, živeo u nekom srpskom selu? Na primer, u rodnom selu moje majke?

Veoma dobro znam da se tako nešto nikada neće dogoditi. Mene takva budućnost ne čeka. Naslućujem da će ona biti daleko prozaičnija, i da u njoj neće biti ničega romantičnog već će biti poput ravne linije...

 

6.

 

Čega se sledećeg Neko seća?

Kako sa rancem nemarno prebačenim preko ramena stoji na parkingu pored autoputa, i čeka autobus koji će ga odvesti stočetrdeset kilometara severnije. Vozilo u kome će on sebi da postavi pitanje: „Šta ja uopšte znam o...“

– Ah, šta znam?! Krhko je znanje za razliku od neznanja koje je sve drugo samo nije krhko. A ako nije krhko, onda se zna šta jeste: ono je čvrsto. Ili kao što sam već rekao za zaborav: ono je monolitno. Ne da se neznanje! Treba ga respektovati. Lukavo se protiv njega boriti. Polako ga kruniti kao glavu šećera dok sasvim ne nestane.

Neće ono nikada nestati! Uvek se, iznova, pojavljuje neko novo neznanje za čije postojanje mi trenutno i ne znamo. I kao što postoji večita borba između dobrog i zla, isto tako postoji i večiti sukob znanja i neznanja.

 

Odlomak iz romana  „SVE ŠTO NEKO (NE) ZNA” (Presing, 2021)