Свет прозе

Поред прозора у трпезарији планинарског дома виси слика са призором који се види кроз прозор: смарагдно језеро у којем се огледају околне планине. Слика је тридесет седам година висила на истом месту, а онда је нестала и нико није могао да је нађе. Две године касније, непромењена, слика се појавила на истом месту на којем се увек налазила. Никакви трагови и отисци нису на њој откривени, али зато у планинарском дому готово никада нема слободних лежајева. Сви долазе с надом да ће слика поново нестати управо када они буду тамо. (Из књиге “Мале приче”)

Изненада, пре него што други и сазнају, неко бива проглашен значајним и великим. Ко је то први изјавио, касније се, у гомили, обично не зна. Чини се да се живот и игра живота често базирају на мноштву прегрејаних и узбудљивих непрецизности и да, а то осећају сви, разборитост не досеже висине. Има и таквих који су изненађујуће задовољни просечним, а то и није толико чудно. Жеље и лакомост на крају крајева творе увек хармонију са способностима, и не прође ни година дана, а да човек осети шта му отприлике прија. У кругу игре налази се усамљеник који плаче. Сви остали се праве као да то не примећују, а то је бар прикладно. Ако саосећам, требало би да му приђем, да га загрлим и вратим веру у живот али, тога се људи помало плаше. Колико сви они само дубоко и много поштују и воле себе! Такав је закон природе. Љубав игра необичну улогу на зеленој пољани живота. Двоје се воле, а да при томе нису способни да једно друго поштују. Двоје се међусобно занемарују а ипак излазе једно с другим на кр