Роберт Валзер - Коло

Изненада, пре него што други и сазнају, неко бива проглашен значајним и великим. Ко је то први изјавио, касније се, у гомили, обично не зна. Чини се да се живот и игра живота често базирају на мноштву прегрејаних и узбудљивих непрецизности и да, а то осећају сви, разборитост не досеже висине. Има и таквих који су изненађујуће задовољни просечним, а то и није толико чудно. Жеље и лакомост на крају крајева творе увек хармонију са способностима, и не прође ни година дана, а да човек осети шта му отприлике прија. У кругу игре налази се усамљеник који плаче. Сви остали се праве као да то не примећују, а то је бар прикладно. Ако саосећам, требало би да му приђем, да га загрлим и вратим веру у живот али, тога се људи помало плаше. Колико сви они само дубоко и много поштују и воле себе! Такав је закон природе. Љубав игра необичну улогу на зеленој пољани живота. Двоје се воле, а да при томе нису способни да једно друго поштују. Двоје се међусобно занемарују а ипак излазе једно с другим на крај. Љубав се не да спознати и она је циљ заблуделих. Ту је неко ко би радо да буде насилан, али се на њему већ види да никада неће имати прилику да влада и заповеда. Неко други би хтео да буде нечији старатељ и да се стара о другима. Чудна игра живота! Видимо снежнобеле лептире како наоколо лепршају: то су мисли, њихова награда је лепршање, замор и пад. Ваздух је пун неизговорљиве чежње, врео од окајања. На једном једноставном месту стоји отац и када неко од људске деце скочи к њему да би се пожалило, он му се само благо осмехне и замоли да се врати у круг играча. Када неко дете умре, одиграло је. Остали, међутим, играју даље и даље.

Превеео с немачког: Никола Цветковић