Edgar Alan Po: Senka (parabola)

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.

Psalm Davidov

Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali, ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći, pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi. A kada budu, imaće nekih koji neće verovati, i nekih koji će sumnjati, no ipak biće i jedan mali broj onih koji će naći mnogo čega za razmišljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvožđa.

Godina je bila godina užasa, i osećaja jačih od užasa za koje nema imena na zemlji. Jer mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja, crna krila kuge svuda su se bila raširila. Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije,bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, između ostalih bilo je jasno da je sada došla bila ona promena sedam stotina i devedeset četvrte godine kada se, ulazeći u znak Ovna, planeta Jupiter spojila sa crvenim prstenom strašnog Saturna. Neobični duh neba, ako ja ne tumačim sve veoma rđavo, pokazao se jasno ne sanjo u fizičkoj kugli zemljinoj, nego i u dušama, maštama i razmišljanjima ljudskim.

Nad nekoliko boca crvenog hijoskog vina, u jednoj otmenoj dvorani jedne mračne varoši koja se zvala Ptolemais, sedeli smo u noći mi, jedno društvance sedmorice. U našu sobu nije bilo drugog ulaza do na jedna visoka vrata od bakra, ta vrata su bila izgrađena od veštaka Korinosa, i kako su bila neobično umetničke izrade, zatvarala su se iznutra. Crne draperije u mračnoj sobi zatvarale su od nas izgled meseca, sjaj zvezda i opustele ulice od ljudi – ali značenje i uspomena na zlo nisu mogli biti tako isključeni. Imalo je svuda oko nas stvari o kojima ne mogu dati nikakvog jasnog računa – stvari materijalnih i duhovnih – težina u atmosferi – osećanje gušenja – strah – i, nadasve, ono užasno stanje egzistencije, koje imaju nervozni ljudi kada su im čula oštro živa i budna, a u isto vreme moći mišljenja leže uspavane. Neka mrtva težina ležala je na nama. Ležala je na našim udovima – na kućnom nameštaju – na peharima iz kojih smo pili; i sve stvari bile su time pritisnute i prignječene, sve stvari osim plamenova sedam gvozdenih lampi koje su osvetljavale našu gozbu. Uspravivši se u visokim, tankim linijama svetlosti, oni su ostali tako gorući bledo i bez pokreta, i u ogledalu, koje je njihov blesak pravio na okruglom stolu od abonosa za kojim smo sedeli u društvu, svaki od nas posmatrao je bledilo svoga sopstvenog lica, 43 i uznemireno zveranje u oborenim očima svojih drugova. A ipak, mi smo se smejali i bili smo veseli na svoj naročiti način koji je bio histeričan; i pevali smo pesme Anakreontove – koje su ludost; i pili smo mnogo mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio još jedan stanovnik naše sobe u osobi mladoga Zoilusa. Mrtav i sav ispružen, ležao je on, uvijen u mrtvački pokrov – genije i demon ovog prizora. Avaj! on nije imao nikakva udela u našem veselju, osim što je njegovo lice, iskrivljeno kugom, i što su njegove oči, u kojima je smrt tek upola bila ugasila oganj bolesti, izgledale da imaju tako živog udela u našem veselju, kao što možda mrtvi imaju u veselju onih koji imaju da umru. Ali mada sam ja, Ojnos, osećao da su oči umrloga bile na meni, ja sam se ipak usiljavao da ne primetim gorčinu njinog izraza, i gledajući čvrsto dole u dubine abonosovog ogledala, pevao sam glasnim i zvučnim glasom pesme sina varoši Teosa. Ali postepeno moje pesme prestadoše, i njihovi odjeci, kotrljajući se daleko između tamnih draperija sobe, postadoše slabi i nerazgovetni, i tako iščezoše. I gle, između tih tamnih draperija gde se zvuči pesme izgubiše izađe jedna mračna i neodređena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga, niti od ma koje poznate stvari. I dršćući i za malo među draperijama sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodređena, i bila je senka niti čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga haldejskog, niti ma kog boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zastala i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro sećam, čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu, kada smo videli senku, kako je izašla između draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavši tiho nekoliko reči, zapitah senku za njeno prebivalište i za njeno ime. I senka odgovori: "Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa gadnim kanalom Haronovim". I onda mi, sedmorica skočismo sa naših sedišta u užasu, i stajasmo dršćući i tresući se, i preneraženi, jer zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bića, nego množine bića, i menjajući se u svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih tisuća umrlih prijatelja.

1835.

Preveo: Svetislav Stefanović