Свет прозе

INFORMACIJE I DEZINFORMACIJE "Strastveni sam čitalac dnevnih listova. S radošću uzimam u ruke svakog jutra sveže novine i čitam ih od početka do kraja. Na šta je usmereno moje interesovanje? Na sve što se dogodilo od jučerašnjeg dana, na događaje sa svih pet kontinenata. Budući da je ova ljubopitljivost svojstvena stotinama i stotinama miliona ljudi, s vremenom se razvio takav sistem informisanja koji je svojim pipcima obuhvatio čitav svet. Kablovi, reporteri, telefoto-uređaji, sateliti, redakcije, štamparije, obasipaju nas sve zanimljivijim vestima. Ali taj sistem guta goleme sume novca. Ovih dana shvatio sam da sav taj galimatijas nije neophodan. Kako se rodila u meni jedna takva spoznaja? Proboravio sam mesec dana u inostranstvu. Ubrzo mi je počelo nedostajati jutarnje iščitavanje dnevne štampe. Krajem druge nedelje nabasao sam na jedne stare peštanske novine u koje smo nešto zamotali. Raširio sam ih i pročitao. Sutradan, a potom još nekoliko puta, p

Piše: Zoran Škiljević Pred nama je knjiga proze neobičnog naziva Mesečari,   delo trojice autora, Miloša Nastića, Ivana Despotovića i Danijela Đukića. Utoliko neobičnije što je reč o pesnicima. Sam naziv dela, Mesečari, asocira na nešto onostrano i zagonetno, a u umetničkom smislu, rekao bih, dostupno retkim, odabranim individuama, u neku ruku i osobenjacima. Dakle, sanjarima koji su više povučeni nekim unutrašnjim porivom, negoli svesnim izborom, pošli stazom mesečarenja, tražeći od života ono što drugi, lišeni takve priviliegije, obično nalaze u poeziji. Otud u njihovoj prozi, prolazeći kroz lavirinte urbanog i proživljavajući duhovno iskustvo njih kao autora, neretko se susrećemo sa iskrivljenom, iskošenom, ili pak zaobljenom percepcijom, njihovom viđenjem sveta zapravo, koji ima ne samo drugačiji izgled, već i miris i ukus od onag na koji smo naučili, što je možda i najbolji znak da smo na pravom mestu. To jest da je autorima pošlo za rukom da nas najpre zainteresuju, a potom

Piše: Valentina Novković U vremenu oslonjenom na skraćenice i obećanja koja čim se izgovore postaju prošlost, teško je pronaći štivo koje će svojim sadržajem potvrditi izreku da je nada najvažnija hrana ljubavi. Svi napori, traganja, iskušenja na koja nas život stavlja su, zapravo, lekcije ljubavi. Bajron je rekao „svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa“ te nije čudo što ljubav kao tema odvajkada intrigira predstavnike različitih vidova umetnosti. Ne postoji pesnik, romansijer, slikar, kompozitor koji bar jedan deo svog umetničkog rada nije posvetio ljubavi. Roman Zorana Škiljevića „ Do obala Goe“ je moderan, urbani roman koji o ljubavi i potrazi za njom govori na jedan pitak, prijemčiv način koji čitaocu omogućava da se, bez mnogo napora, uživi u štivo prateći dvoje aktera Rahelu i Maksa i njihove naoko bezuspešne pokušaje da simpatiju preobrate u nešto mnogo snažnije. Roman obiluje žargonom, plastično predstavljenim komičnim situacijama koje izazivaju iskren, neobuzdan smeh liše