Alber Kami - Bedemi

 „Znate li”, govorio je Napoleon Fontanu, „čemu se najviše divim na svetu? Nemoći

sile da sazda nešto. Postoje samo dve sile na svetu: sablja i duh. Na kraju uvek duh pobeđuje

sablju.”

Osvajači su, kao što se vidi, ponekad melanholični. Treba ipak platiti neku cenu za

toliku pustu slavu. Ali, ono što je pre sto godina važilo za sablju, danas više ne važi u istoj

meri za tenk. Osvajači su imali uspeha i sumorna tišina predela bez duha prostirala se

godinama nad iskidanom Evropom. U doba strašnih ratova u Flandriji, holandski slikari su

možda mogli da slikaju petlove iz svojih živinarnika. Isto tako je zaboravljen i Stogodišnji

rat, ali molitve šleskih mistika još uvek žive u nekim srcima. Ali, stvari su se danas

promenile, slikar i kaluđer su mobilisani: mi i ovaj svet smo jedno. Duh je izgubio onu

kraljevsku sigurnost koju je osvajač znao da mu prizna, i sada se iscrpljuje proklinjući silu,

jer ne ume da je savlada.

Dobre duše kažu da je to zlo. Mi ne znamo da li je to zlo, ali znamo da je tako.

Zaključak je da se treba prilagoditi. Dovoljno je da znamo šta hoćemo. A ono što hoćemo

jeste da više nikada ne povijemo glave pred sabljom, da više nikada ne damo za pravo sili

koja nije u službi duha.

To je zadatak, istina je, kojem nema kraja. Ali, na nama je da nastavimo. Ne verujem

dovoljno u razum, da bih računao na progres ili na bilo koju filozofiju istorije. Ipak, verujem

da ljudi nikada nisu prestali da napreduju u razumevanju svoje sudbine. Nismo prevazišli

svoje stanje, a ipak ga bolje poznajemo. Znamo da smo u protivrečju, ali i da moramo da

odbacimo protivrečnost i učinimo sve što je potrebno da bismo je smanjili. Naš ljudski

zadatak jeste da pronađemo onih nekoliko formula koje će umiriti beskrajnu zebnju slobodnih

duša. Treba da okrpimo ono što je pocepano, da učinimo pravdu pojmljivom u jednom svetu

tako očevidno nepravednom, da vratimo veru u postojanje sreće narodima zatrovanim

nesrećom veka. Prirodno, to je natčovečanski zadatak. Ali, natčovečanskim se nazivaju

zadaci za koje je ljudima potrebno mnogo vremena da ih ispune, to je sve.

Znajmo, dakle, šta hoćemo, ostanimo čvrsto pri duhu, čak i ako sila, da bi nas

osvojila, preuzme lik neke ideje ili udobnosti. Pre svega ne treba očajavati. Ne obraćajmo

previše pažnje na one koji predskazuju kraj sveta. Civilizacije ne umiru tako lako, a čak i ako

se ovaj svet sruši, to će biti posle tolikih drugih. Istina je da živimo u tragičnom dobu. Ali,

mnogi brkaju tragičnost i očajavanje. „U nesreći”, govorio je Lorens, „tragedija bi morala da

bude kao dobar udarac nogom.” Evo jedne zdrave smisli, odmah primenljive. Danas ima

mnogo stvari koje zaslužuju takav udarac.

Dok sam živeo u Alžiru, strpljivo sam provodio zimu, jer sam znao da će se preko

noći, jedne jedine februarske noći, hladne i čiste, bademi u Dolini Konzula prekriti belim

cvetovima. I bivao sam zadivljen kako taj nežni sneg zatim odoleva svim kišama i vetru s

mora. Uporno se držao, svake godine, upravo koliko je bilo potrebno da zametne plod.

To nije simbol. Svoju sreću nećemo osvojiti simbolima. Za tako nešto potrebno je više

ozbiljnosti. Hoću samo da kažem da se ponekad kada teret života, u ovoj Evropi još prepunoj

svoje nesreće, postane suviše težak, okrenem tim blistavim predelima, gde još ima toliko

netaknute snage. Poznajem ih toliko dobro da bih morao znati da su oni obećana zemlja, u

kojoj se kontemplacija i hrabrost mogu dovesti u ravnotežu. Razmišljanje nad njihovim

primerom podučava me da ako želimo da spasemo duh, moramo preći preko njegovih

plačljivih osobina i uzdizati njegovu snagu i preimućstva. Ovaj svet je zatrovan nesrećom i

izgleda da uživa u njoj. Sav se predao onom zlu koje je Niče nazivao duhom tromosti. Ne

pomažimo mu u tome. Uzaludno je plakati nad duhom, dovoljno je raditi za njega.

Ali, gde se nalaze osvajačke vrline duha? Taj isti Niče ih je nabrojao kao smrtne

neprijatelje tromosti duha. To su, po njemu, snaga karaktera, ukus, „svet”, klasična sreća,

čvrst ponos, hladna umerenost mudraca. Te vrline su nam potrebnije no ikad i svako može da

izabere onu koja mu odgovara. Pred ogromnošću te borbe, nikako ne treba zaboraviti snagu

karaktera. Ne govorim o onoj snazi koju na izbornim govornicama prate mrštenje čela i

pretnje. Mislim na onu koja svim vetrovima s mora odoleva snagom čistote i životnog soka.

Ona će, u zimi sveta, othraniti svoj plod.

(1940)

 

Prevela: Ivanka Marković Pavlović

Alber Kami „Leto” (Nolit, Beograd, 1956).