Нагиб Махфуз: Земља

У тренутку тишине и замрлости из дубине је прснуо ужас, опустошио срца и обмануо очекивања. Завладала је непознаница. Земља се њихала и играла плес смрти. Верници су молили Бога да заустави земљотрес.

Земљотрес је престао после тридесет секунди трајања и хиљаду година паћења. Старешина кварта је пажљиво осмотрио око себе да би угледао таласање житеља кварта – жена, мушкараца и деце – са сенкама престрашености на лицима. Измешали су се звуци смеха, плача, вриске. Сви говоре а нико не слуша. Облак прашине и даље лебди.

Старешина кварта је обрисао очи великом пругастом марамицом и повикао:

– Нема другог бога осим Алаха… У дану коме се налазимо, Алах ставља на испит своје слуге.

До њега допреше гласови са свих страна:

– Породица ми је под рушевинама, зовите спасиоце.

– Код мене су рањеници, требамо хитну помоћ.

– Лешеви… Лешеве треба сахранити…

– Осванусмо, а нема нам уточишта!

Старешина кварта повика:

– Обавестио сам власти и затражио неопходно… Потребно је стрпљење, јер захтева је много… Помозите се међу собом колико можете и ослоните на Алаха и на себе док не стигне помоћ.

Зачу се галама из правца мале џамије која гледа на трг. Један глас је вриштао:

– Срамота, о старешино кварта…

Старешина кварта оде према гласу и нађе се испред Занфалијеве зграде чија предња страна беше урушена, препуштајући унутрашњост очима посматрача… На трећем спрату госпођа Савсана није могла наћи место да сакрије своје наго тело, нити да склони голог мушкарца који је био са њом и сада изложио своју задњицу очима посматрача а лице закопао у зид. И поред тога, препознаше га и више гласова повикаше:

– Учитељ Талаба!

– Ево ти стиже породица да својим очима види срамоту!

– Земљотрес је казна и опомена!

Старешина кварта срдито и бесно завапи:

– Зар у овом грозном дану да ме снађе и ово злодело!

Тада се појави имам џамије носећи малу, уплакану девојчицу од шест или мање година, па рече старешини кварта:

– Јадница, изгубила је породицу и на нама је да нађемо ко ће је удомити.

Старешина кварта приђе и промрмља:

– У трептају ока изгуби породицу… Нека је слава Алаху великом.

НАГИБ МАХФУЗ (1911-2006, Каиро) је највећи писац савремене арапске књижевности. Писањем се бавио од седамнаесте године, дипломирао филозофију, први роман објавио 1939. Написао преко 50 романа и збирки кратких прича. Године 1988. добио је Нобелову награду за књижевност. Умро је од срчаног удара 30. августа 2006. у 94. години живота. Приче Ум Захаб, Земља и Просјачење преведене су из збирке кратких прича Одјек заборава, приче Снови из збирке Снови током опоравка.

Превод с арапског и белешка о аутору
Мирослав Б. Митровић