Edgar Alan Po - Neki postupci u životu jednog pisca u modi

... allpeople went

Upon their ten toes in wild wonderment.

Bishop Hall's Satires.

... svi su ljudi hodali

u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju.

Satire biskupa Hola

Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu. Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona.

Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije.

Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim u njegovu radnu sobu.

– Sine moj – rekao je pošto smo seli – šta je osnovni cilj u tvom životu?

– Oče moj – odgovorio sam – to je istraživanje Nosologije.

– A šta je, Roberte – zapitao je – Nosologija?

– Gospodine – rekao sam – to je nauka o nosevima.

– A možeš li mi reći – upitao je – šta nos znači?

– Nos je bio, moj oče – odgovorio sam, raznežen – na razne načine definisan od oko hiljadu različitih autora. – (Ovde sam izvadio svoj časovnik.) – Sada je podne ili tu negde, imaćemo dovoljno vremena da ih sve prođemo pre ponoći. Pa da, onda, počnemo: Prema Bartolinusu, nos je ona izbočina, ona čvoruga, ona izraslina, ona...

– Dobro, Roberte – upao je stari dobri gospodin – zaprepašćen sam širinom tvog znanja – uveren sam u to – duše mi! – (Ovde je sklopio oči i stavio ruku na srce.) – Dođi ovamo! – (Ovde me je uhvatio za ruku.) – Tvoje obrazovanje se sada može smatrati završenim – krajnje je vreme da se uhvatiš u koštac sa životom, a ne možeš učiniti bolju stvar nego da slediš svoj nos, zbog toga... zbog toga... zbog toga... – (Ovde me je šutnuo niz stepenice pravo na ulicu.) – Zbog toga, napolje iz moje kuće i neka te Bog blagoslovi!

Dok sam u sebi osetio božanski afflatus*, shvatio sam da je ova nesreća pre bila sreća nego šta drugo. Rešio sam da me vodi očev savet. Odlučio sam da sledim svoj nos. Povukao sam ga jednom-dvaput za vrh i odmah napisao pamflet iz Nosologije.

Ceo se Fjum-Fadž bio uskomešao.

– Divan genije! – rekao je Tromesečnik.

– Nadmoćan psiholog! – rekao je Vestminster.

– Pametan momak! – rekao je Stranac.

– Odličan pisac! – rekao je Edinburg.

– Duboki mislilac! – rekao je Dablin.

– Veliki čovek! – rekao je Bentli.

– Božja duša! – rekao je Frazer.

– Jedan od nas! – rekao je Blekvud.

– Ko bi mogao biti? – rekla je gospođa Bas-Blu.

– Šta bi on mogao biti? – rekla je velika gospođica Bas-Blu.

– Gde bi on mogao biti? – rekla je mala gospođica Bas-Blu.

Ali ja uopšte nisam obraćao pažnju na ove ljude jer sam upravo bio zakoračio u radionicu

jednog umetnika.

Vojvotkinja od Blagoslovi-mi-dušu je pozirala za svoj portret; markiz od Tako-tako je držao vojvotkinjinu pudlicu; grof od Ovoga-i-onoga je flertovao sa njenim dvorkinjama; a njegova

kraljevska visost od Ne-dodiruj-me oslanjao se na naslon njene stolice.

Približio sam se umetniku i digao nos.

– O, divno! – uzdahnula je vojvotkinja.

– Oh, bože! – prošaputao je markiz.

– O, šokantno! – zastenjao je grof.

– Oh, strašno! – zamumlalo je njegovo kraljevsko visočanstvo.

– Šta tražite za njega? – upitao je umetnik.

– Za njegov nos! – uzviknula je vojvotkinja.

– Hiljadu funti – rekao sam sedajući.

– Hiljadu funti? – upitao je umetnik, zamišljeno.

– Hiljadu funti – rekoh.

– Jamčite li za njega? – upitao je, okrećući nos prema svetlosti.

– Je li pravi original? – upita, dodirujući ga sa poštovanjem.

– Hmm! – rekao sam, uvijajući ga na jednu stranu.

– Nijedna kopija nije uzeta? – zapitao je, razgledajući ga pod lupom.

– Nijedna – rekoh, podigavši ga.

– Izvrsno – izbacio je, iznenađen lepotom tog pokreta.

– Hiljadu funti – rekao sam.

– Hiljadu funti? – rekao je.

– Tačno – rekoh.

– Hiljadu funti? – rekao je.

– Upravo tako – rekao sam.

– Imaćete ih – rekao je – kakav komad vertu!* – Tako mi je na licu mesta napisao ček i napravio skicu mog nosa. Unajmio sam sobu u Ulici Džermin i poslao njenom visočanstvu devedeset deveto izdanje "Nosologije", sa portretom nosine. Onaj tužni, mali raspusnik, princ od Velsa, pozvao me je na večeru.

Tamo smo svi bili pisci u modi i recherchés.*

Bio je tamo i neki moderni platonist. Citirao je Porfirija, Jamblicija, Plotina, Proklija, Hijerokla, Maksima Tirijusa i Sirijana.

Bio je tamo neki čovek koji je težio usavršavanju ljudi. Citirao je Targota, Praisa, Pristlija, Kondersita, De Stela i "ambicioznog studenta Bolesnog Zdravlja".

Tamo je bio i gospodin Pozitivni Paradoks. Primetio je da su svi filozofi budale i sve budale filozofi.

Bio je i Estetikus Etiks. Pričao je o vatri, jedinstvu i atomima; o duši koja postoji i pre nego što uđe u naše telo i o njenoj dvostrukosti; o srodnosti i neskladu: o primitivnoj inteligenciji i homomeriji*.

Bio je tamo i Teologos Teologije. Govorio je o Euzebijui Arijanu; jeresi i koncilu u Nici; o Pjusizmu* i konsubstancijalizmu*; o Homousiju i homousijizmu*.

Bio je i Frikase iz Rošer de Kansela. Pomenuo je muriton od crvenog jezika: karfiol sa velouté sosom; teletinu à la sveti Meneholt; marinat à la sveti Florentin; pomorandžin žele en mosaïques.

Bio je tamo i Pijandura O'Puna čaša. Pomenuo je Latur i Markbrinen; i Muso i Šamberten; Ričburg i Sv. Đorđe; Obrion, Leonvil i Medok; Barak i Prenjak; Grav i Sv. Pere; klimnuo je glavom na Klo de Vužo, i govorio, sa zatvorenim očima, o razlici između Šerija i Amontilada.

Bio je tamo i sinjor Tintontintino iz Firence. Diskutovao je o Simbabeu, Arpinu, Karpaću i Argostinu – o sumornosti Karavađa, o ljupkosti Albana, o bojama Ticijana, o strogosti Rubensa, o nestašlucima Jana Stina.

Bio je tamo i predsednik Fjum-fadžovskog univerziteta. Bio je mišljenja da se u Trakiji

Mesec naziva Bendis, Babastis u Egiptu, Diana u Rimu, i Artimes u Grčkoj.

Bio je tamo i Veliki Turčin iz Stambola. Nije mogao da ne misli da su anđeli konji, petlovi i bikovi; da neko na šestom nebu ima hiljadu glava; i da nebesko-plava krava sa nebrojenim brojem zelenih rogova pridržava Zemlju.

Bio je tu i Delfinus Poliglot. Rekao nam je šta se dogodilo sa osamdeset tri izgubljene Eshilove tragedije; sa pedeset četiri besede Isea; sa trista dvadeset i jednim govorom Lisija; sa sto osamdeset rasprava Teofrarusa; sa osam Apolonovih knjiga o presecima kupe; sa Pindarovim himnama i ditirambima; sa četrdeset tragedija Homera Juniora.

Bio je tamo i Ferdinand Fic-Fosili Felcpar. Informisao nas je o unutrašnjim vatrama i tercijarnim formacijama; o gasovitim, tečnim i čvrstim oblicima; o kvarcu i laporu; o škriljcima i šljaki; o gipsu i trapu; o talku i kreču; o sfeleritu i horn-sfeleritu; o mika-škriljcima i trošnoj steni; o antimonu i kalcedonu; o manganu i o čemu god hoćete.

Tamo sam bio i ja. Pričao sam o sebi – o sebi, o sebi, i o sebi; – o Nosologiji, o svom pamfletu i o sebi. Digao sam nos i govorio o sebi.

– Fantastično pametan čovek! – rekao je princ.

– Super! – rekli su njegovi gosti; sledećeg jutra posetila me je njena milost Blagoslovi-midušu.

– Hoćete li doći u Almaks, slatko stvorenje? – rekla je milujući me pod bradom.

– Sa zadovoljstvom – rekao sam.

– Nos i sve ostalo? – upitala je.

– Ovakav kakav jesam – odgovorio sam.

– Izvolite pozivnicu, rođeni, i mogu li reći da ćete biti tamo?

– Draga vojvodkinjo, od sveg srca.

– Ju, ne! – već od sveg nosa?

– Sa svakim njegovim delićem, draga – rekao sam. I tako, zavrnuh ga jednom-dvaput, i nađoh se u Almaksu. Sobe su bile ispunjene do zagušenja.

– On dolazi! – rekao je neko sa stepeništa.

– On dolazi! – rekao je neko malo dalji.

– On dolazi! – rekao je neko još dalji.

– Došao je! – uzviknula je vojvotkinja. – Došao je, dragi moj! – i ščepavši me obema rukama, triput mi poljubi nos. Usledilo je primetno uzbuđenje.

– Diavolo!* – uzviknuo je grof Kaprikornuti.

– Mille tonnerres!* – izustio je princ od Gremija

– Tausend Teufel!* – promumlao je izbornik iz Bladenufa.

Ovo se više nije moglo podneti. Pobesneo sam. Naglo se okrenuh prema Bladenufu.

– Gospodine – rekao sam – vi ste babun.

– Gospodine – odgovorio je posle pauze – Donner und blitzen*. To je bilo sve što se moglo poželeti. Izmenjali smo vizitkarte. Sedećeg jutra na Čok farmi upucao sam mu nos – a zatim pozvao prijatelje.

– Bête!* – rekao je prvi.

– Budalo! – rekao je drugi.

– Glupaku! – rekao je treći.

– Magarčino! – rekao je četvrti,

– Idiote! – rekao je peti.

– Tikvanu! – rekao je šesti.

– Odlazi! – rekao je sedmi.

Osetio sam se zbog svega ovoga ponižen i otišao sam ocu.

– Oče – rekao sam – šta je osnovni cilj u mom životu?

– Sine moj – odgovorio je – to je još uvek izučavanje Nosologije; ali upucavši izbornikov nos, prekardašio si granicu. Istina je, imaš divan nos; ali sada Bladenuf nema nikakav. Odbacili su te, a on je postao heroj dana. Slažem se da u Fjum-Fadžu veličina pisca, zavisi od dužine njegovog nosa, ali, zaboga, ne može se ni govoriti o nadmetanju sa piscem u modi, koji nosa uopšte nema.

1835.

Preveo Sveta Bulatović

-----------

- afflatus (lat.) – nadahnuće.

- vertu (franc.) – vredan, dragocen, vrli.

- recherchés (franc.) – oni koji su traženi, popularni.

- homomerija – elementi stvari koji su nepromenljivi i kvalitativni, tj. učenje o njima.

- pjusizam – učenje koje teži da približi englesku crkvu katoličkoj, tj. da suzbije

racionalistički protestantizam.

- konsubstancijalizam – shvatanje da je predmet nauke ono što je u svesti.

- homousijizam – teološko mišljenje da Hristos nije isto što i Bog.

- Diavolo (ital.) – Do đavola.

- Mille tonnerres (franc.) – Sto mu gromova.

- Tausend Teufel (nem.) – Hiljadu mu munja.

- Donner und blitzen (nem.) – Munje i gromovi.

- Bête (franc.) – Budalo.