Ivo Andrić - Nesanica

 

Noć PROLAZI. Sna nema. Zaričem se: neću više da gledam na mali časovnik i da tako merim svoju patnju. Kao što nenaoružan čovek koji se nađe pred opasnom zveri pokušava da se spase praveći se daje ne vidi i ne primećuje, ja nastojim da zaboravim časovnik i njegovo postojanje. Ali, šta vredi braniti se od saznanja dužine svoje nesanice kad je svaki njen sekund nepodnošljiv. Kao spavanje snove, tako nesanica ima svoja viđenja. I u svaki sekund može da stane beskrajan niz slika. Tako sam noćas odjednom, neočekivano i bez ikakve veze, ugledao jedan prizor koji sam verovatno video pre mnogo godina i potpuno zaboravio. Negde na kaljavoj i neurednoj periferiji, gde Beograd prelazi u selo bez lepote i gde selo uzalud nastoji da postane grad, video sam u zimsko predveče četiri Ciganina. Violina, dve žute trube i bubanj. Naježeni od studeni, bez zimskih kaputa, sa rukama u džepovima i instrumentima pod miškom, gacali su blatnom susnežicom. Trojica prvih bili su visoki i povijeni. Treći je bio omalen i nakrivljen. O kaišu preko ramena jedva je nosio veliki bubanj koji mu je otežavao hod i zanosio ga u stranu. S mukom je izvlačio iz blata kratke noge nečistih i bosih stopala u plitkim cipelama. Tri visoka Ciganina odmicala su brže i mali sa bubnjem zaostajao je stalno iza njih, ma koliko da se lomio i nastojao da održi korak. Njih trojica su vodili neku beskrajnu cigansku prepirku ne obazirući se na druga sa bubnjem, koji je takođe hteo nešto da kaže. I to njegovo poskakivanje i potrčkavanje i njegov beznadan napor da ih sustigne, da se uporedi i pomeša sa ostalima i da kaže i on svoju reč, sve je to davalo sliku krajnje bede, nemoći i uzaludnosti. Tako su prolazili noćas pred mojim očima ozebli i žalosni Cigani, ali ne kao jedan trenutak dana ijedna od mnogobrojnih slika, nego kao da ništa na svetu ne postoji osim toga i kao da time ima sve i da završi.

U NOVOM OBLIKU, staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: daje dockan, daje poslednji voz otišao, daje stvar izgubljena, da se vreme ne može vratiti, a da se svest o tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti. Nezdrava iluzija. Vrsta pakla.

ČESTO SE DEŠAVA NOĆU, kad san ne dolazi na oči, da moja misao ide najzabačenijim krajevima našeg grada, u koje danju retko zalazi. Ona posećuje predgrađa puna zapuštenih i blatnih mesta, daščara i čatrlja, štala, ostava, drvarskih šupa, kovačnica i bezimenih kafanica, gde se pojavljuje i promiče, lunja i baulja čitav jedan svet koji traži tamu a sklanja se od svetlosti, gde teturaju pijani samci, mračni parovi, gde zadocneli kočijaši, uz mukle povike i šumove, proteruju svoja teretna kola s avetinjskom zapregom kroz glib koji gotovo nikad ne presušuje. Idući dalje, ona obilazi ledine i jalije na periferiji, koje svi zagađuju đubretom i otpacima svake vrste, a niko ne čisti i ne raskužuje, zadimljene krčme i pretrpane stanove. I svuda nosi sa sobom svoju nemoćnu želju za čistoćom, redom i svetlošću. Posle dugog lutanja moja misao se, umorna i obeshrabrena, vraća u moju nesanicu, ali ne nalazeći pokoja, kreće ponovo na put. Ide gradskim ulicama, uvlači se u kuće, radnje i kancelarije, od stola do stola, od tezge do tezge, od registra do registra i od telefona do telefona, kroz gustiš ljudskih interesa, planova, razgovora i poslova koji sad, u noći, počivaju. I tu pronalazi, ispravlja i briše sve što je laž, greška i podvala, sitna prevara, neodržana reč, pogrešna mera. A zatim se, sa osećanjem uzaludnog napora i velikog umora, vraća opet meni. I još na ulazu u kuću zastane na kapiji, zagleda se u potamnelu pločicu od mesinga, firmu nekog lekara sa trećeg sprata, a onda stane svojim dahom i parčetom sukna da briše i čisti taj mesing, brzo i revnosno. Kad se najposle vrati, skrasi kod mene i, premorena, počne da tone u san, ona i u poslednjem trenutku svesti misli još na to parče mesinga koje će, svetio i uglačano, dočekati prvi jutarnji zrak, i odgovoriti mu sjajem ljudske čistoće. Bar ono! Bar toliko !

MOGLO MI JE BITI pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku. Neko je rekao: „On je sumnjiv." - Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč. Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Što dalje, sve više i češće sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili - sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sam sumnjiv, sebi i drugima.

U SNU. Izgubio sam ravnotežu i otisnuo se, posle dužeg kolebanja između života i smrti, sa krova nekog oblakodera. Padao sam, i padajući još uvek sam mogao da pratim i nazirem svoju misao. Mislio sam: žao mije što ovaj trenutak neću nikad moći u sećanju ponovo doživeti. I to je bilo jedino što sam žalio i što mi je u celoj stvari izgledalo kao nepovoljno i neprijatno. Ali sam u tom žalio i sve ostalo.

UZALUD POKUŠAVAM DA SE SETIM otkad to ja silazim ovim stepenicima koje vode samo napred i samo naniže, a uz koje, naviše, nema puta ni povratka. Sve što mogu, to je da se s vremena na vreme zaustavim, ali samo za minut-dva, koliko da kažem sebi i vama nešto o ovom mom putovanju nizbrdo. A to nije mnogo. Upravo, sve što pouzdano znam to je: da jedna od ovih stepenica, ne znam koja, završava ambisom i da je prema tome poslednja. Pa i pored toga ja idem vedro, bez žurbe, ali i bez oklevanja. Ne znam zašto, ali hteo bih da se zna da sam tako silazio ovim stepenicama, i da smatram da tako treba da čovek pređe ovaj svoj put, mimo, rešeno, bez oklevanja i vajkanja. To je ono što zavisi od mene i tako treba svi da radimo.

ČITAJUĆI PREPISKU između Makijavelija i njegovih prijatelja. Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizovanog društva, to je voljno služenje obziru, koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi, i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije, znak je da je društvo osuđeno, da su njegova zla pretegnula, da brže ili sporije ide svojoj propasti, i da su prvi oblici novog društva na pomolu.

KAKAV JE TO VETAR? U daljini grmi kao nagoveštaj zemljotresa, kad se primakne, on tutnji i šumi kao da se nepregledan niz lokomotiva približava idući uporedo, a kad stigne do mojih prozora, on lupa kao pijan, izbezumljen prolaznik. Kako mu ne otvaraju, on se odjednom, kao u strašnoj priči, pretvara u tanak mlaz i uvlači se kroz najmanju pukotinu. Pri tome pišti i cvili tako neobično da rasanjen čovek, unoseći svoju dušu u ludu i pustu stihiju, čuje u njemu beskrajnu žalost svih nemira i lutanja, svih osama i napuštenosti. I da lije to vetar? Muče ta siva, ledena volina dahom glečera i snežnih ravnica; njegova studena rika prelazi prostranstva, opkoljava gradove i, granajući se kao osvajačka vojska, ulazi u sve ulice, prodire kroz zatvorene prozore i vrata, uvlači se pod pokrivače, prosipa jezu po koži i razgara nesanicu u čoveku, dirajući ga u najosetljivije mesto. Sam šlep i gluh, on spavačima silom otvara oči i do bezumlja nadražuje sluh, otima časove počinka, udvostručava umor i bol dana, i svom silom nastoji da čoveka pretvori u bespomoćno klupko jada.

U VEĆINI ČLANAKA, napisa i govora, u štampi, na radiju i televiziji ima ideja, teza, mišljenja i sudova, ali vrlo malo činjenica i podataka. Većina tih pisaca i govornika biraju krupne teme i daju oštre sudove o svemu, nastojeći da oštrinom i novinom izraza privuku pažnju čitalaca i slušalaca; oni ne žele da pouče i presvete, nego da ubede ili razuvere; oni ne izdižu i ne osvetljavaju teme i ličnosti o kojima govore, nego ih bacaju sebi pod noge i prave od njih pijadestal svojoj ličnosti.

DA, MILIONI LJUDI SU, U toku vekova, očekivali spas, izbavljenje koje nije došlo. Svi su sagoreli u ognju očajnog iščekivanja. Tek kad je sa poslednjim plamičkom poslednji čovek, u svom uzaludnom naporu, odleteo put visina - postalo je vidljivo ono što je oduvek trebalo da bude jasno, da spasenja nema, da ga nije trebalo ni očekivati; ukratko: da je sve to samo jedan veliki nesporazum. Ali to više nije imao ko da vidi.

(Fragmenti iz knjige "Nesanica", priredio: Michael Martens, prevela: Jelena Pržulj, izdavač: Ljevak)