Томас Бернхард - Геније

У Бечу, где су безобзирност и безобразлук према мислиоцима и према уметницима увек били највећи, и који сасвим сигурно може да буде означен као највеће гробље сањара и идеја, и у којем је хиљаду пута више генија пропало и закржљало и уништено него ли што је у Бечу стварно откривено и прочуло се и постало светски познато, у једном хотелу у центру града пронађен је мртав неки човек, који је при потпуно чистој свести на цедуљици написао стварни разлог свог самоубиства и ту цедуљицу причврстио за свој сако. Деценијама је следио своју идеју, наравно, филозофску идеју чије је претварање у велико дело и окончање истог, потрошило све његове снаге. Признање које је очекивао, изостало је. Иако је на крају просио за признање, ускратиле су му га институције и људи који би за то били задужени. Ништа није помогло што је чудноватост свог дела ставио на проверу. Не само љубомора колега, у смрт га је нагнала целокупна негативна духовна атмосфера тог града, њена неразумна нељудскост. Али пошто није желео да дезавуише свој карактер, он је своје животно дело спалио још пре самоубиства, и буквално га је за неколико тренутака претворио у ништа – после деценија рада, није желео да га остави потомцима који га ни у ком случају не заслужују. Ужасна могућност да ћe, као и многи други њему слични, после смрти бити признат и, дакле, искоришћаван и познат, нагнала га је да своје дело, које и буквално вреди знатно више од свега што је до сада на том пољу смишљено и написано, уништи. Откако постоји град Беч, тако је написао на крају цедуље, живи од дела својих генијалних самоубица, а он није желео да буде алка у том ланцу генија.

Превео: Никола Б. Цветковић