Vladanka Cvetković - Jelena

Neverovatno je koliko snage duša može

Da podari telu. Za to uopšte nije potrebna

Neka velika ili junačka energija duha.

Dovoljna je unutrašnja pribranost, da se čovek

Ničega ne boji i da ne žudi ni za čim, osim

Za onim što može da dostigne i sačuva u sebi.

 

Vilhelm fon Humbolt

 

Nekad delić, neznatna sitnica, trunka ljudske prašine donese u svojoj nemoći golemu zgradu uspomena. Jelena... i ona se zaljubila, zaljubila u čoveka na koga nije imala pravo. Kad sam je pozvala, držala je čašu u ruci. Ne, nije bila pijana. Mislila je da je to rekvizit za preživljavanje. Razulareni hormoni galopirali su joj venama. Tišina je gušila sobu. Suze su joj klizile i golicale je dok su vijugale ušnim školjkama. Pitala me je:

– Šta raditi kad se zaljubiš u nedostupnog čoveka?

Znala je Jelena da je svaki zajednički čas ukraden. Tajna. Jednom ga je pitala: „Da li smo srećni u ukradenim časovima?“

Obmana je bila i na mnogim noćima provedenim odvojeno. Često se pitala da li je zarobljenica sopstvenih želja? Sopstvenog lošeg izbora? Jadala se:

– Kad bih samo ponovo mogla da budem nesvesna, da ne osećam toliku ljubav, da je ne znam osetiti. Bar da mogu da je doživim kao hleb namazan džemom.

Živci su joj lizali dlanove. On je večito prisutan, a večito odsutan. Kako je ljubav prepredena stvar, a duša, nikako nije logična. Muškarci imaju pseće zube. Ako ne ugrizu danas, ugrišće sutra. U jednom trenutku velikog bola, sasula mu je:

– O, da, krivica je poput prosjaka, kuca na vrata srca. Osećam se na očaj jer si imao sirovu senzualnost, životinjski magnetizam, predatorsku erotičnu glad koja ti izbija iz pora. Znam, ne možeš biti veran ni jednoj ženi, kao što lav ne može postati vegetarijanac. Pokušavam mrzeti greh, a ne grešnike. Opravdavala sam se i pitala: „Ko si ti koji se kriješ iza šarma i inteligencije?“ Želeli smo se, znam. Usne su ti letele preko mojih lake. Zaboravila sam disati. Mrzeću sebe, znam, ali nalet pijane strasti sve potiskuje. Kažem – ne mogu ja to, ali moje telo je tu misao proglasilo za laž. Da li su razlozi sebični i niski? Izgovori su komplikovani. Često se upitam da li vikendom misliš na mene? Osećam se jeftino. Treba da stavim tačku. Znam da treba. Sve je festival sranja! Da li te uopšte poznajem? Sa mnom ne razgovaraš stvarno. Iskren, koliko ti odgovara. Osećam se prazno, iscrpljeno... i još mnogo drugog što ne želim podrobnije ispitivati. Uvređena od prošlog dana, kada si pojurio prema ulaznim vratima. Izgledao si kao vihor zbunjenosti. Osećala sam kao udarac u pleksus koji ostavlja bez daha dok sam gledala u tvoja odlazeća leđa. Kako i dalje da ti verujem? Sebe gubim pored tebe. To mrzim. Da li si svestan koliko te je teško voleti? Biti pored svih tvojih ludosti? Svaki pokret ti je neočekivan i nepredvidiv. Ne mogu više biti ljubavnica!

Otišao je. To je bilo to. Novo dno. Ispričala je:

– Stomak mi se prevrtao, ali treperim od sećanja – probudio mi je telo. Prvi i jedini. Pred njegovom odlučnošću, rastopila sam se. Njegov dodir me je oživeo. Volela sam njegov miris na sebi. Volela dodir njegove kože. Prvi put volim. Da li je to tako strašno?

Ma kako Jelena zalutala, ma kako uživala, ma kako zaprljala svoje telo ljubavnim igrama, njena duša je nepodmitljiva.

Posle našeg razgovora, izašla je na vazduh. Bio joj je neophodan. Šetala je ulicama grada i shvatila je da je Beograd neveran poput bludnice. Mreška se u svojim rekama. Prelep i varljiv.

Kad posmatramo stvarnost, može nam se učiniti da je puna nepravdi koje nikad neće biti iskorenjene. Nema apsolutno srećnog čoveka. Svako kao svoju senku vuče i svoju nesreću. Senku imamo svi, a imaće je i oni koji se još nisu ni rodili. Razlika je samo kako ko podnosi: neko se zatvori u sebe, rve se s njom kao sa sudbinom, a neko je ispriča i olakša sebi.

Jelena je imala probleme. Počeo je da je proganja, moli, preti. Kasno je spoznao da mrzi svoj život, da sve češće misli na Jelenu dok leži pored svoje uspavane supruge. Mrzi otuđenost od sopstvenog života.

Da, Jelena je svoj seksepil pokazivala bez treptanja, bez umilnog glasića, jednostavno je to odavala, poput mirisa. On će postati sećanje sačuvano poput fotografije skrivene u tajnoj fioci, koju će, u nekom budućem vremenu, izvaditi s neizmernim žaljenjem. Nije razmišljala o budućnosti. Nije razmišljala na duge staze. Živela je u trenutku poput svih dama pozornice, i neće dozvoliti da joj život postane žalosna hronika kajanja. Shvatila je da je vreme prevarant koji te pušta da sreću tražiš tamo gde je nema. Imala je Jelena trenutak krivice ukraden od bogova. Znala je da ljudska bića preživljavaju zahvaljujući kiseoniku i nadi. Ali, da li je nada samo odlaganje očajanja?

Osećala sam se kao da mi je utroba izvađena tupom kašikom. Pa sve me je u sekundi podsetilo na nepoznati grad, moje hormone koji su doveli do noći očajničkog seksa – sa oženjenim, naravno. Taj nepoznati grad naučio me je da nisam imuna na iskušenja lošeg klišea. Kad je svanulo jutro posle, osećala sam se ranjivo (blago rečeno). Da, trebala sam dobiti medalju za emocionalno sjebane. Osetih miris nekog cveta, nisam ga prepoznala, ali sam se zato setila kad mi je Jelena rekla:

– Ne volim orhideje. U mirisu im se oseća trula sladunjavost prostitutke.

Kikot je trčao po uglovima sobe.

Jelena je pobegla u Ameriku. Dugo smo s njom imale kontakt, a onda je prestala da se javlja. Mnogo godina kasnije, Tamara ju je srela u Dubaiju, na jednom od svojih ljubavnih putovanja. Jelena je bila udata i, kako je sama rekla – srećna.

Košmari umeju da iznenade. Misliš da si imuna, da si dovoljno snažna, da si se dovoljno udaljila i da ćeš sa svime moći dalje živeti. A naučila si i kako igrati igru, kako da pred svima glumiš.

 

Odlomak iz romana „Nacrtaj mi čekanje“ (Liberland, 2022)