Свет прозе

KUĆA Selo, mnoštvo oštrih krovova raspoređenih pravilno oko crkvenog zvonika što posred tkanja od vlažne, mekane i masne zemlje štrči kao koščati fetus iz hranljive placente. GRADOVI Zatvor, to nije samo reza na vratima, to je i krov. TELA Način starenja. Dve jabuke ostavljene na polici za zimu. Jedna se nadme i istruli. Druga se osuši i smežura. Ako možeš, izaberi   ovu drugu vrstu starosti, čvrstu i živahnu. DECA Susedi imaju bebu od nekoliko nedelja. Plače i noću i danju. Iz najveće tmine tak krhki stvor me razgaljuje i razuverava. To se oglašava ništavilo kome je upravo dosuđen život. SLIKE Autoportret: na svom samrtničkom odru Žeriko je desnom rukom slikao svoju levu ruku. PEJZAŽI Kiša. Slatka voda. Voda koju je prečistilo sunce. Suprotno od morske vode. Kiša koja pada na more. Prskanje u vidu pečurkica. Oblaci koji prolaze šalju poljupce slatke vode velikoj zelenkastoj i slanoj ravnici.     KNJIGE Mo...

Dolina se sužava, i putnici, sa daleke zemlje, treba da pođu kroz tesnac. Mnogo je putnika, javljaju se trgovci, mnogo je trgovaca, javljaju se razbojnici, mnogo je razbojnika, javljaju se policajci, radi ozakonjenja policajaca, javljaju se činovnici, radi zaštite činovnika, javljaju se vojnici, mnogo je vojnika, pojavljuju se kurve, radi proslavljanja kurvi   javili su se pesnici. Prevod: Sava Babić

Гле великог салона за пријем у коме блешти светлост и блистају разнобојни украси! Нашао сам се у њему са браћом и сестрама, стричевима и ујацима и њиховим синовима и кћерима. Затим су дошли моји пријатељи из ел-Гамалије и пријатељи из ел-Абасије и ел-Харафиша. Певали су и смејали док им грла нису промукла, играли док им ноге нису посустале, узајамно се волели док им се срца нису растопила. Сада сви они леже у својим гробовима, остављајући за собом мук и упозорење на заборав. Нека је хваљен онај који траје! * Лепа девојка ме је ухватила под руку док смо стајали испред продавца књига који је своју робу раширио по земљи. Приметио сам да моје књиге заузимају већи део простора. Узео сам једну, отворио корице и изненадио када видех да су све странице беле. Узео сам другу књигу, а затим и све остале – и све су биле празне. Кришом сам погледао у девојку – и приметио да ме тужно посматра. * Сањам како постављам сто, а званице седе у суседној соби. До мене допиру њ...

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard šlink, Dragan Klaić i drugi. Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći. SVICI Za Evu Kose Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokr...

Dajte šansu nezavisnim izdavaštvu, kojem profit nije razlog postojanja. Štand "PRESING", galerija Hale 1.

Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uživao u šali kao taj kralj. Činilo se da živi samo zato da bi zbijao šale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu ispriča kakvu zgodnu šaljivu priču, ali da je ispriča dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od njegovih sedam ministara bio poznat kao šaljivčina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, što su bili veliki, trbušasti, debeli ljudi kao i nedostiživi šaljivdžije. Da li ljudi debljaju šaleći se, ili pak naprotiv u samoj debljini ima nešto što osposobljuje za šalu, to nisam nikad do kraja utvrdio, ali je sigurno da je mršav šaljivčina rara avis in terris. Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, "duševnost" šale kralj je slabo mario. Osobito se divio grubosti neke šege, te bi se njoj za volju često pomirio i s njenom dužinom. Prevelika istančanost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu draži od Volterova Zadiga; sve u svemu, opipljive, grube sprdačine kudikamo su se bolje...

"Do obala Goe" je drugi po redu roman iz Škiljevićeve "Beogradske trilogije" započete romanom "Vrata podzemnih voda" (Presing 2015, drugo izdanje 2016).  Od 15. septembra roman će biti u prodaji u svim bolje snabdevenim  knjižarama.  Izdavač romana je Presing izdavaštvo. Treći po redu urban, ljubavni roman Zorana Škiljevića „Do obala Goe“, razlikuje se od prethodna dva: „Vrata podzemnih voda“ i „Nojeva barka“ po strukturalno-kompozicionim razlikama, ali i po obradi i tretiranju glavne teme – ljubav. Dok je u romanu „Vrata podzemnih voda“ reč o platonskoj, neostvarenoj ljubavi, u „Nojevoj barci“ o ostvarenoj emotivnoj vezi koju ometa i iskrivljuje koloplet socijanih i javnih pitanjâ, u romanu „Do obala Goe“ muško-ženski odnos se kroz komične situacije prati od simpatija do samog ostvarenja, pri čemu su i dalje prisutni sleng i žargon. Celokupna radnja ovog Škiljevićevog romana traje sedam dana, alegorično – ako je Bog stvorio svet za sedam da...

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki. Psalm Davidov Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali, ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći, pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi. A kada budu, imaće nekih koji neće verovati, i nekih koji će sumnjati, no ipak biće i jedan mali broj onih koji će naći mnogo čega za razmišljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvožđa. Godina je bila godina užasa, i osećaja jačih od užasa za koje nema imena na zemlji. Jer mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja, crna krila kuge svuda su se bila raširila. Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije,bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, između ostalih bilo je jasno da je sada došla bila ona promena sedam stotina i devedeset četvrte godine kada se, ulazeći u znak Ovna, planeta Jupiter spojila...

ne zna se da li sedi ili stoji Usamljenik: negde leže jezera, vidim kako svetlucaju. U alejama neometanog samovanja šapuće lišće. Slike, pesme koje sam video i čitao, ožive na trenutak. U tišini izigravam velikog gazdu. Da li bih rado bio medju ljudima? Zašto da ne? Ali smatram da kontakt s njima odnosi misli. Rasejanost opterećuje. Draž govora se lako gubi u razgovoru. Ipak, voleo bih da razgovaram s nekim. Kako smo samo nezahvalni! Tek kada nesto želimo, spremni smo da kažemo hvala. Ono što imamo, zanemarujemo. Predivna je duhovna sloboda usamljenog, njegove misli se u trenu pretvaraju u slike, za onog koji misli ne postoje daljine. Razlike u godinama su prevazidjene. Moralne granice odredjuje sam, može da razgovara i sa živima i sa umrlima. Nedostaju mi oni kojima i ja nedostajem; znaju koliko sam bio poletan. Ne plaše me ni larma ni tišina. Treba strahovati samo od bojazni. Umesto da odem dvadeset puta na koncert, idem samo jednom, posle toga, sve što sam čuo jako odzvanja ...