Свет прозе

Поред прозора у трпезарији планинарског дома виси слика са призором који се види кроз прозор: смарагдно језеро у којем се огледају околне планине. Слика је тридесет седам година висила на истом месту, а онда је нестала и нико није могао да је нађе. Две године касније, непромењена, слика се појавила на истом месту на којем се увек налазила. Никакви трагови и отисци нису на њој откривени, али зато у планинарском дому готово никада нема слободних лежајева. Сви долазе с надом да ће слика поново нестати управо када они буду тамо. (Из књиге “Мале приче”)

Изненада, пре него што други и сазнају, неко бива проглашен значајним и великим. Ко је то први изјавио, касније се, у гомили, обично не зна. Чини се да се живот и игра живота често базирају на мноштву прегрејаних и узбудљивих непрецизности и да, а то осећају сви, разборитост не досеже висине. Има и таквих који су изненађујуће задовољни просечним, а то и није толико чудно. Жеље и лакомост на крају крајева творе увек хармонију са способностима, и не прође ни година дана, а да човек осети шта му отприлике прија. У кругу игре налази се усамљеник који плаче. Сви остали се праве као да то не примећују, а то је бар прикладно. Ако саосећам, требало би да му приђем, да га загрлим и вратим веру у живот али, тога се људи помало плаше. Колико сви они само дубоко и много поштују и воле себе! Такав је закон природе. Љубав игра необичну улогу на зеленој пољани живота. Двоје се воле, а да при томе нису способни да једно друго поштују. Двоје се међусобно занемарују а ипак излазе једно с другим на кр...

Неки човек из Требиња, који је стварно био невероватно сличан југословенском председнику, понудио је председничкој канцеларији у Београду дапри посебно напорним задацима замени председника Југославије, приложивши и листу прецизно наведених задатака које би, како је он мислио, без проблема могао да обави уместо тадашњег председника који је, како се њему чинило, телесно већ деловао сувише слабо. Част му је да уместо председника такозване југословенске Народне Републике обавља задатке које председник не мора увек лично да обавља, а за своје понуђене услуге не тражи ништа. Пошто је човек, који је у Београд послао своју понуду још пре три године, нестао, многи, не само у Требињу и околини него и у целој Југославији верују, да је одавно ступио у службу у југословенском главном граду. Сви који таква нагађања јавно износе, оквалификовани су као клеветници. Они који мисле да знају како је човек ухапшен или затворен у лудницу или одавно ликвидиран, такође су оквалификовани као клеветници. Суд...

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju. U Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan je naručio šolju crnog čaja....

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin. - Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio. A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor: - Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam! - Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav st...

... allpeople went Upon their ten toes in wild wonderment. Bishop Hall's Satires. ... svi su ljudi hodali u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu. Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona. Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije. Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim ...

Dečak je dolazio s reke. Bosonog, s nogavicama podvrnutim iznad kolena, nogu kaljavih od blata. Nosio je crvenu košulju, razdrljenu na grudima gde su prve malje, vesnici mladićkog doba, tek počele da se crne. Kosa mu je bila tamna, ulepljena od znoja koji mu se slivao niz štrkljasti vrat. Išao je malko nagnut unapred, pod teretom dva duga vesla sa kojih su visili zeleni gajtani žabokrečine odakle se još cedila voda. Čamac je ostao da se njiše na uzburkanoj vodi, a tu blizu, kao da su ga vrebale, ukazaše se najedanput buljave oči neke žabe. Dečak je pogleda, i ona pogleda njega. Zatim žaba hitro poskoči, i u tren oka nestade. Nije prošao ni minut, a površina vode postade glatka i mirna, i sjajna, kao dečakove oči. Ključalo blato ispuštalo je spore i mlitave mehuriće gasa koje je matica povlačila sa sobom. U gustoj popodnevnoj sparini visoki jablanovi nečujno su trepetali, a iznebuha, kao kakav naprasni cvet što se iz vazduha rađa, jedna plava ptica prominu, okrznuvši u letu površinu...

Н исмо га видели двеста година, а онда се појавио на нашем ћошку са неком плавом мачком; једном од оних, мислим, што раде на златне полуге; шта се догодило, прославио се, па сад дошао да се покаже. Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!), то је, каже, Кеба, има две леве ноге! Показује нас дами као да је у неком јебеном зоолошком врту. Шта се дешава? Написао момак сценарио за филм и згрнуо грдну лову! После нам послао карте за премијеру. Што јест, јест, нећу да грешим душу, дао нам најскупља места у »Јадрану«. А знате ли о чему се радило у том филму? Е, сад ћете да паднете на дупе! О нама. Мислим, о Микију, Бурзи, Костици и мени, и о томе како годинама одвајамо ћошак од седам до десет. Наравно, играли су нас неки други момци; мене је играо онај плави, славни Какосеонозваше, али иначе, све јe било исто, потпуно исто! Богами, дечко није бадава престајао све оне године с нама на ћошку; на крају их је лепо уваљао, а ми му...

У варшавском хотелу Заски, у којем сам неколико пута одседао, обично су се могли срести најинтересантнији странци и управо због тога сам увек одседао у хотелу Заски, а не у Бристолу или Еуропејском, који су ме сваки пут разочарали. Једне вечери, док сам око поноћи седео сам у доњој сали хотела, за мој сто је сео неки човек и испричао ми следеће: пре два сата је био изашао из хотела да би ухватио аутобус за Виланов; где је у близини краљевског дворца требало да се нађе са неким пословним партнером, он мрзи такси и само због тога, а не што је знатно јефтинији, увек иде аутобусом. Пољски аутобуси су, одмах ми је објаснио, најпријатнији на свету и без обзира на то колико се људи у њих накрца, ваздух је у њима увек добар. Осим тога, он воли Пољску више од других земаља, што могу да разумем, јер је и мени Пољска дража од свих других земаља у Европи. Био је родом из Шлезије, али је поседовао канадски пасош и вероватно је наизменице говорио немачким и енглеским језиком, што је за мене увек ...

Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujući dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajući kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala, ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo. (David Albahari - Male priče )