Свет прозе

Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uživao u šali kao taj kralj. Činilo se da živi samo zato da bi zbijao šale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu ispriča kakvu zgodnu šaljivu priču, ali da je ispriča dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od njegovih sedam ministara bio poznat kao šaljivčina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, što su bili veliki, trbušasti, debeli ljudi kao i nedostiživi šaljivdžije. Da li ljudi debljaju šaleći se, ili pak naprotiv u samoj debljini ima nešto što osposobljuje za šalu, to nisam nikad do kraja utvrdio, ali je sigurno da je mršav šaljivčina rara avis in terris. Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, "duševnost" šale kralj je slabo mario. Osobito se divio grubosti neke šege, te bi se njoj za volju često pomirio i s njenom dužinom. Prevelika istančanost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu draži od Volterova Zadiga; sve u svemu, opipljive, grube sprdačine kudikamo su se bolje...

"Do obala Goe" je drugi po redu roman iz Škiljevićeve "Beogradske trilogije" započete romanom "Vrata podzemnih voda" (Presing 2015, drugo izdanje 2016).  Od 15. septembra roman će biti u prodaji u svim bolje snabdevenim  knjižarama.  Izdavač romana je Presing izdavaštvo. Treći po redu urban, ljubavni roman Zorana Škiljevića „Do obala Goe“, razlikuje se od prethodna dva: „Vrata podzemnih voda“ i „Nojeva barka“ po strukturalno-kompozicionim razlikama, ali i po obradi i tretiranju glavne teme – ljubav. Dok je u romanu „Vrata podzemnih voda“ reč o platonskoj, neostvarenoj ljubavi, u „Nojevoj barci“ o ostvarenoj emotivnoj vezi koju ometa i iskrivljuje koloplet socijanih i javnih pitanjâ, u romanu „Do obala Goe“ muško-ženski odnos se kroz komične situacije prati od simpatija do samog ostvarenja, pri čemu su i dalje prisutni sleng i žargon. Celokupna radnja ovog Škiljevićevog romana traje sedam dana, alegorično – ako je Bog stvorio svet za sedam da...

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki. Psalm Davidov Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali, ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći, pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi. A kada budu, imaće nekih koji neće verovati, i nekih koji će sumnjati, no ipak biće i jedan mali broj onih koji će naći mnogo čega za razmišljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvožđa. Godina je bila godina užasa, i osećaja jačih od užasa za koje nema imena na zemlji. Jer mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja, crna krila kuge svuda su se bila raširila. Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije,bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, između ostalih bilo je jasno da je sada došla bila ona promena sedam stotina i devedeset četvrte godine kada se, ulazeći u znak Ovna, planeta Jupiter spojila...

ne zna se da li sedi ili stoji Usamljenik: negde leže jezera, vidim kako svetlucaju. U alejama neometanog samovanja šapuće lišće. Slike, pesme koje sam video i čitao, ožive na trenutak. U tišini izigravam velikog gazdu. Da li bih rado bio medju ljudima? Zašto da ne? Ali smatram da kontakt s njima odnosi misli. Rasejanost opterećuje. Draž govora se lako gubi u razgovoru. Ipak, voleo bih da razgovaram s nekim. Kako smo samo nezahvalni! Tek kada nesto želimo, spremni smo da kažemo hvala. Ono što imamo, zanemarujemo. Predivna je duhovna sloboda usamljenog, njegove misli se u trenu pretvaraju u slike, za onog koji misli ne postoje daljine. Razlike u godinama su prevazidjene. Moralne granice odredjuje sam, može da razgovara i sa živima i sa umrlima. Nedostaju mi oni kojima i ja nedostajem; znaju koliko sam bio poletan. Ne plaše me ni larma ni tišina. Treba strahovati samo od bojazni. Umesto da odem dvadeset puta na koncert, idem samo jednom, posle toga, sve što sam čuo jako odzvanja ...

У тренутку тишине и замрлости из дубине је прснуо ужас, опустошио срца и обмануо очекивања. Завладала је непознаница. Земља се њихала и играла плес смрти. Верници су молили Бога да заустави земљотрес. Земљотрес је престао после тридесет секунди трајања и хиљаду година паћења. Старешина кварта је пажљиво осмотрио око себе да би угледао таласање житеља кварта – жена, мушкараца и деце – са сенкама престрашености на лицима. Измешали су се звуци смеха, плача, вриске. Сви говоре а нико не слуша. Облак прашине и даље лебди. Старешина кварта је обрисао очи великом пругастом марамицом и повикао: – Нема другог бога осим Алаха… У дану коме се налазимо, Алах ставља на испит своје слуге. До њега допреше гласови са свих страна: – Породица ми је под рушевинама, зовите спасиоце. – Код мене су рањеници, требамо хитну помоћ. – Лешеви… Лешеве треба сахранити… – Осванусмо, а нема нам уточишта! Старешина кварта повика: – Обавестио сам власти и затражио неоп...