Iza vidljivog: između priče i parabole u knjizi "Dve mahe" Nevenke Bošnjak Čolić
Otuda bi se gotovo čitava knjiga mogla čitati kao niz pokušaja da se otkrije „druga slika“. Iza uređenog života može stajati samoća; iza autoriteta slabost; iza bliskosti nevidljiva prepreka; iza svakodnevnog događaja iskustvo koje će svoje pravo značenje pokazati tek mnogo kasnije. Čovek kod Nevenke Bošnjak Čolić retko je samo ono što se na prvi pogled vidi. U tom smislu i naslov „Dve mahe“ prevazilazi naslov jedne priče i postaje mogući ključ za čitanje čitave knjige.
Jedan od najčistijih primera takvog postupka jeste priča „Stakleni zid ili In continuo“. Već njen centralni motiv sadrži paradoks na kojem počiva dobar deo ove proze: zid postoji, ali je providan. Drugog čoveka vidimo, njegova blizina može nam izgledati gotovo neposredna, a ipak između nas ostaje prepreka. Upravo zato simbolika staklenog zida deluje ubedljivo. Ona nije naknadno pridodata priči da bi joj obezbedila „dublje značenje“, nego izrasta iz same situacije. Isto važi za kamenje sa obe strane zida. Konkretan predmet postaje nosilac značenja, a da pri tome ne prestaje da bude deo sveta priče.
Tu se pokazuje jedna od važnih osobina pripovedanja Nevenke Bošnjak Čolić: najbolja je onda kada veruje slici. Kada pusti predmet, gest, prostor ili kratku situaciju da govore umesto nje, njena proza dobija višeznačnost koja se teško postiže objašnjavanjem. Stakleni zid tada više nije samo metafora odnosa određenih junaka. Postaje slika ljudske odvojenosti: vidimo jedni druge, živimo možda na svega nekoliko koraka jedni od drugih – a ipak ostajemo na različitim stranama.
Srodnu funkciju ima prostor u priči „Lep stan u lepoj ulici“. Već naslov sugeriše sklad, sigurnost, uređenost. Ali upravo je raskorak između spoljašnje slike i unutrašnjeg stanja ono iz čega priča crpe svoju snagu. Mihajlova samoća utoliko je snažnija što nije smeštena u ambijent koji bi je unapred najavljivao. Lepota prostora ne ukida prazninu čoveka koji u njemu živi.
Fotografija, ograda, stan – takvi detalji ovde rade više od velikih objašnjenja. Spoljašnjost i unutrašnjost prestaju da potvrđuju jedna drugu. Lep stan nije dokaz lepog života. Upravo u prostoru između te dve slike nalazi se mnogo od onoga što ovu knjigu suštinski zaokuplja.
Možda se taj princip još dramatičnije pokazuje u „Slomu“. U središtu priče nalazi se čovek određen uniformom, vojničkim redom, autoritetom i pripadanjem jednom sistemu. Ali uz tu sliku postoji druga: njegova vezanost za cveće. Na prvi pogled moglo bi izgledati da je reč tek o kontrastnom detalju kojim se karakter čini složenijim. Međutim, upravo u tom spoju vojnika i cveća nalazi se dubinska struktura priče.
Cveće pripada svetu koji se neguje. Ono zahteva pažnju, ritam, strpljenje i izvesnu veru da će ono o čemu brinemo sutra još postojati. Rat je njegova potpuna suprotnost. On razara red, kontinuitet i sigurnost. Zato „slom“ nije samo slom sveta oko junaka. To je slom predstave koju je čovek imao o sebi.
Dok postoji sistem kojem pripada, postoji i odgovor na pitanje ko je on. Kada se taj sistem raspadne, uniforma više nije dovoljna da očuva identitet njenog vlasnika. Velika istorija tako se pokazuje kroz svoju malu, privatnu posledicu. Upravo je to uverljivije od same istorijske hronike.
Tamo gde „Slom“ nešto gubi, istorijski kontekst povremeno preuzima pripovedanje i potiskuje čoveka. Opšte okolnosti bivaju objašnjene tamo gde bi možda jedan prizor rekao više. To je osobina koja se može zapaziti i drugde u knjizi: autorka ponekad ne odoli potrebi da protumači ono što je već uspela da pokaže. A njen junak među cvećem govori više od istorijskog rezimea.
Problem ljudske odvojenosti vraća se u različitim oblicima. U „Tri dimenzije usamljenosti“ dobija posebno zanimljivu psihološku nijansu. Samoća ovde nije predstavljena isključivo kao nešto što čoveku čine drugi. Vera nije samo žrtva odsustva, nerazumevanja ili okolnosti. U priču se uvlači neprijatnija mogućnost: da čovek može postati i saučesnik sopstvene samoće.
To je važan pomak. Najjednostavnije bi bilo svet podeliti na usamljene i one koji su ih napustili, na povređene i krivce. Nevenka Bošnjak Čolić u boljim pričama izbegava takvu jednostavnost. Čovek učestvuje u stvaranju sopstvenih zidova, čak i onda kada pati zbog njih. Nisu svi zidovi od stakla. Neki su od navike, straha, ponosa, sećanja ili nemogućnosti da se izađe iz slike koju smo o sebi jednom načinili.
„Dve mahe”, međutim, nisu stilski jednoobrazna knjiga. Jedna od njenih zanimljivijih osobina jeste promena pripovednog postupka. Približno do „Slobodnog leta male ptice“ dominira proza koja do značenja dolazi prvenstveno preko lika, situacije i događaja. Autorka pripoveda i dopušta da se misao postepeno izluči iz ispričanog. „Slobodni let male ptice“ u tom smislu deluje gotovo kao granična tačka. Simbol je već veoma važan, ali još ostaje vezan za konkretnu ljudsku situaciju.
Od „Magije M. Ravela“ odnos se postepeno menja. Pripovedanje postaje asocijativnije, refleksivnije, otvorenije prema drugim umetnostima, knjigama, muzici, kulturnim i ličnim reminiscencijama. Ako bismo tu razliku morali da sažmemo u jednu rečenicu, moglo bi se reći: u prvom delu autorka pre svega pripoveda o čoveku; u drugom sve više misli kroz pripovedanje.
Nijedan postupak sam po sebi nije vredniji od drugog. Ali oni ne daju iste književne rezultate. Kada refleksija prirodno izraste iz prizora, drugi postupak otvara priči dodatni prostor. Kada, međutim, misao unapred zna kuda priča mora stići, postoji opasnost da junak ili događaj postanu ilustracija već formulisane ideje.
U toj napetosti između pripovedača i esejiste nalazi se jedna od najzanimljivijih osobina autorkine poetike. Zato naslovna priča „Dve mahe“ zauzima posebno mesto.
Odnos između „Mahe obučene“ i „Mahe nage“ prirodno otvara pitanje pogleda: šta vidimo kada posmatramo čoveka, umetničko delo ili sopstveni život? Postoji li jedna konačna slika ili se istina pojavljuje upravo u razmaku između dve slike?
Tu naslov knjige dobija šire značenje. „Dve mahe“ mogu se čitati kao metafora dvostrukosti pogleda koji se provlači kroz zbirku. Jedno je ono što čovek pokazuje, drugo ono što skriva. Jedno je društvena uloga, drugo privatno biće. Jedno je uređen stan, drugo samoća. Jedno uniforma, drugo čovek među cvećem. Jedno blizina, drugo stakleni zid. Ali te dve slike ne moraju jedna drugu poništavati. Naprotiv – možda tek zajedno čine čoveka.
Tu se nalazi i humanističko jezgro ove proze. Autorka uglavnom ne pokušava da raskrinka svoje junake dokazujući da je njihova spoljašnja slika lažna. Više je zanima ono što toj slici nedostaje. Čovek je širi od svoje društvene uloge, uspeha, poraza, usamljenosti, čak i od vlastitog sećanja na sebe. Zato se iza vidljivog ne nalazi nužno „prava istina“. Nalazi se još jedna istina.
Nevenka Bošnjak Čolić ima izrazitu potrebu za značenjem. Njena proza gotovo nikada nije zadovoljna time da događaj samo postoji. Ona želi da ga poveže, protumači, smesti u širi kulturni ili egzistencijalni okvir.
U najboljim pričama značenje je već prisutno u slici. Tada dodatno tumačenje nije potrebno. U manje koncentrisanim tekstovima refleksija se produžava i nakon što je priča već stigla tamo gde treba. Pojavljuju se objašnjenja, asocijacije, kulturne reference i misaoni nastavci koji pojedinačno mogu biti zanimljivi, ali zajedno ponekad slabe pripovednu napetost.
To posebno dolazi do izražaja u drugom delu knjige. Ali bilo bi pogrešno jednostavno zahtevati da se taj sloj ukloni. Time bi nestao i deo autorkinog prepoznatljivog glasa. Zanimljivije je videti knjigu kao prostor u kojem se pripovedač i esejista neprestano pregovaraju o prvenstvu. Ponekad pobedi priča. Ponekad misao. A najbolji tekstovi nastaju onda kada više nije moguće utvrditi gde se jedna završava, a druga počinje.
Zato su „Parabole“ logičan završetak knjige, čak i ako nisu njena najsnažnija pojedinačna pripovetka. Njihova kompozicija već pokazuje promenu perspektive. Celine poput „O reči moje“, „O reči svojoj“ i „O reči lepoj“ dovode u samo središte ono što je u prethodnim pričama bilo sredstvo – reč samu. Pripovedni događaj sada još otvorenije postaje povod za refleksiju. Anegdota, sećanje, književna i kulturna asocijacija i lično iskustvo stapaju se u svojevrsnu esejističko-pripovednu formu.
Na samom kraju knjige to ima posebnu funkciju. Posle toliko ispričanih života postavlja se pitanje: šta od njih ostaje? Ljudi prolaze. Nestaju kuće, države, ljubavi, prijateljstva, sigurnosti i slike koje smo imali o sebi. Menjaju se gradovi i svetovi. Čak i sećanje, kojem se čovek tako uporno poverava, menja ono što pokušava da sačuva.
Ostaje mogućnost da se nešto od toga pretvori u reč. Zato završne stranice „Parabola“, sa povezivanjem iskustva, književnosti, sećanja i govora, deluju kao autopoetički epilog čitave zbirke. Putanja knjige tada postaje vidljiva: od događaja prema sećanju, od sećanja prema značenju, od značenja prema reči.
Možda upravo tu treba tražiti razlog zbog kojeg raznovrsnost pripovednih postupaka u „Dve mahe“ doprinosi unutrašnjem bogatstvu knjige. Njene priče nisu napisane istim postupkom niti su jednake po snazi. Neke su čvršće pripovedno komponovane, druge se približavaju eseju; neke se oslanjaju na psihološki detalj, druge na simbol, kulturnu asocijaciju ili eksplicitnu refleksiju. Ali iza tih razlika opstaje ista potreba. Pogledati još jednom.
Iza lepog stana videti usamljenog čoveka. Iza uniforme čoveka kome se raspada svet. Iza providnog zida otkriti stvarnu udaljenost. Iza samoće prepoznati i sopstveno učešće u njoj. Iza umetničke slike pronaći drugu sliku. A iza događaja – reč kojom ćemo pokušati da ga sačuvamo. Zato „Dve mahe“ nisu samo zbirka priča o ljudima i njihovim sudbinama. One su knjiga o nepouzdanosti prvog pogleda. Prva slika gotovo nikada nije dovoljna. Potrebna je druga.
Možda je upravo prostor između te dve slike – između onoga što čovek pokazuje i onoga što jeste, između događaja i sećanja, između života i reči – mesto na kojem nastaje književnost Nevenke Bošnjak Čolić.
Коментари
Постави коментар