Свет прозе

INFORMACIJE I DEZINFORMACIJE "Strastveni sam čitalac dnevnih listova. S radošću uzimam u ruke svakog jutra sveže novine i čitam ih od početka do kraja. Na šta je usmereno moje interesovanje? Na sve što se dogodilo od jučerašnjeg dana, na događaje sa svih pet kontinenata. Budući da je ova ljubopitljivost svojstvena stotinama i stotinama miliona ljudi, s vremenom se razvio takav sistem informisanja koji je svojim pipcima obuhvatio čitav svet. Kablovi, reporteri, telefoto-uređaji, sateliti, redakcije, štamparije, obasipaju nas sve zanimljivijim vestima. Ali taj sistem guta goleme sume novca. Ovih dana shvatio sam da sav taj galimatijas nije neophodan. Kako se rodila u meni jedna takva spoznaja? Proboravio sam mesec dana u inostranstvu. Ubrzo mi je počelo nedostajati jutarnje iščitavanje dnevne štampe. Krajem druge nedelje nabasao sam na jedne stare peštanske novine u koje smo nešto zamotali. Raširio sam ih i pročitao. Sutradan, a potom još nekoliko puta, p...

Piše: Zoran Škiljević Pred nama je knjiga proze neobičnog naziva Mesečari,   delo trojice autora, Miloša Nastića, Ivana Despotovića i Danijela Đukića. Utoliko neobičnije što je reč o pesnicima. Sam naziv dela, Mesečari, asocira na nešto onostrano i zagonetno, a u umetničkom smislu, rekao bih, dostupno retkim, odabranim individuama, u neku ruku i osobenjacima. Dakle, sanjarima koji su više povučeni nekim unutrašnjim porivom, negoli svesnim izborom, pošli stazom mesečarenja, tražeći od života ono što drugi, lišeni takve priviliegije, obično nalaze u poeziji. Otud u njihovoj prozi, prolazeći kroz lavirinte urbanog i proživljavajući duhovno iskustvo njih kao autora, neretko se susrećemo sa iskrivljenom, iskošenom, ili pak zaobljenom percepcijom, njihovom viđenjem sveta zapravo, koji ima ne samo drugačiji izgled, već i miris i ukus od onag na koji smo naučili, što je možda i najbolji znak da smo na pravom mestu. To jest da je autorima pošlo za rukom da nas najpre zainteresuju, a po...

Piše: Valentina Novković U vremenu oslonjenom na skraćenice i obećanja koja čim se izgovore postaju prošlost, teško je pronaći štivo koje će svojim sadržajem potvrditi izreku da je nada najvažnija hrana ljubavi. Svi napori, traganja, iskušenja na koja nas život stavlja su, zapravo, lekcije ljubavi. Bajron je rekao „svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa“ te nije čudo što ljubav kao tema odvajkada intrigira predstavnike različitih vidova umetnosti. Ne postoji pesnik, romansijer, slikar, kompozitor koji bar jedan deo svog umetničkog rada nije posvetio ljubavi. Roman Zorana Škiljevića „ Do obala Goe“ je moderan, urbani roman koji o ljubavi i potrazi za njom govori na jedan pitak, prijemčiv način koji čitaocu omogućava da se, bez mnogo napora, uživi u štivo prateći dvoje aktera Rahelu i Maksa i njihove naoko bezuspešne pokušaje da simpatiju preobrate u nešto mnogo snažnije. Roman obiluje žargonom, plastično predstavljenim komičnim situacijama koje izazivaju iskren, neobuzdan smeh liše...

KUĆA Selo, mnoštvo oštrih krovova raspoređenih pravilno oko crkvenog zvonika što posred tkanja od vlažne, mekane i masne zemlje štrči kao koščati fetus iz hranljive placente. GRADOVI Zatvor, to nije samo reza na vratima, to je i krov. TELA Način starenja. Dve jabuke ostavljene na polici za zimu. Jedna se nadme i istruli. Druga se osuši i smežura. Ako možeš, izaberi   ovu drugu vrstu starosti, čvrstu i živahnu. DECA Susedi imaju bebu od nekoliko nedelja. Plače i noću i danju. Iz najveće tmine tak krhki stvor me razgaljuje i razuverava. To se oglašava ništavilo kome je upravo dosuđen život. SLIKE Autoportret: na svom samrtničkom odru Žeriko je desnom rukom slikao svoju levu ruku. PEJZAŽI Kiša. Slatka voda. Voda koju je prečistilo sunce. Suprotno od morske vode. Kiša koja pada na more. Prskanje u vidu pečurkica. Oblaci koji prolaze šalju poljupce slatke vode velikoj zelenkastoj i slanoj ravnici.     KNJIGE Mo...

Dolina se sužava, i putnici, sa daleke zemlje, treba da pođu kroz tesnac. Mnogo je putnika, javljaju se trgovci, mnogo je trgovaca, javljaju se razbojnici, mnogo je razbojnika, javljaju se policajci, radi ozakonjenja policajaca, javljaju se činovnici, radi zaštite činovnika, javljaju se vojnici, mnogo je vojnika, pojavljuju se kurve, radi proslavljanja kurvi   javili su se pesnici. Prevod: Sava Babić

Гле великог салона за пријем у коме блешти светлост и блистају разнобојни украси! Нашао сам се у њему са браћом и сестрама, стричевима и ујацима и њиховим синовима и кћерима. Затим су дошли моји пријатељи из ел-Гамалије и пријатељи из ел-Абасије и ел-Харафиша. Певали су и смејали док им грла нису промукла, играли док им ноге нису посустале, узајамно се волели док им се срца нису растопила. Сада сви они леже у својим гробовима, остављајући за собом мук и упозорење на заборав. Нека је хваљен онај који траје! * Лепа девојка ме је ухватила под руку док смо стајали испред продавца књига који је своју робу раширио по земљи. Приметио сам да моје књиге заузимају већи део простора. Узео сам једну, отворио корице и изненадио када видех да су све странице беле. Узео сам другу књигу, а затим и све остале – и све су биле празне. Кришом сам погледао у девојку – и приметио да ме тужно посматра. * Сањам како постављам сто, а званице седе у суседној соби. До мене допиру њ...

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard šlink, Dragan Klaić i drugi. Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći. SVICI Za Evu Kose Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokr...

Dajte šansu nezavisnim izdavaštvu, kojem profit nije razlog postojanja. Štand "PRESING", galerija Hale 1.

Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uživao u šali kao taj kralj. Činilo se da živi samo zato da bi zbijao šale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu ispriča kakvu zgodnu šaljivu priču, ali da je ispriča dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od njegovih sedam ministara bio poznat kao šaljivčina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, što su bili veliki, trbušasti, debeli ljudi kao i nedostiživi šaljivdžije. Da li ljudi debljaju šaleći se, ili pak naprotiv u samoj debljini ima nešto što osposobljuje za šalu, to nisam nikad do kraja utvrdio, ali je sigurno da je mršav šaljivčina rara avis in terris. Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, "duševnost" šale kralj je slabo mario. Osobito se divio grubosti neke šege, te bi se njoj za volju često pomirio i s njenom dužinom. Prevelika istančanost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu draži od Volterova Zadiga; sve u svemu, opipljive, grube sprdačine kudikamo su se bolje...