Čair u nama – putovanje kroz unutrašnji pejzaž Danijele Glišić
O romanu „Čair“ Danijele Glišić (Liberland, 2025)
Piše: Zoran Škiljević
Roman „Čair“ Danijele Glišić nije klasično pripovedanje, već putovanje ka unutra, u prostor gde se susreću stvarnost i san, sećanje i metafora. „Čair“ ovde nije samo geografsko odredište, nego duhovna topografija – unutrašnji vrt u kojem svako od nas, ako se osmeli da zakorači, može pronaći sebe. U toj reči, starinskoj i pomalo zaboravljenoj, čuje se šum vode, miris lipe i svetlost koja se presijava između prozora i duše.
U središtu romana stoji putnica – pripovedačica, koja polazi iz sveta svakodnevice u malo planinsko mesto, vođena nadom da će pronaći inspiraciju i završiti rukopis. Ali taj odlazak ubrzo prerasta u hodočašće ka sopstvenom centru. Grad, hotel, reka, džez kafe i ljudi koje susreće postaju tek kulise kroz koje autorka traži onaj jedini prostor mira – svoj „čair“. Taj put, u stvari, ocrtava mapu svesti žene koja piše, pamti, voli i pita.
Danijela Glišić pripoveda tonom bliskim poeziji. Njene rečenice dišu ritmom stiha, a slike u sebi nose melodiju. Roman se kreće između stvarnog i snovitog, između „pejzaža spolja“ i „pejzaža iznutra“. U tom prelazu rađa se njegova lepota: svaka scena, svaki opis, svaka misao o vodi, mesecu, pticama, o ženi koja posmatra svet iza stakla – dobija značenje simbola.
Njen narativni postupak zasniva se na lirskom nizanju kadrova, često u formi minijaturnih slika ili „mikro-priča“. To nije samo tehnička odlika, već i filozofski stav: svet se ne može obuhvatiti u jednoj celini, već u nizu odbljesaka. Ona ne gradi roman linearnim tokom, već ga tka kao mrežu refleksija, sjećanja, unutrašnjih monologa i poetskih fragmenata. Svaka stranica vibrira emocijom i mirom istovremeno, kao da čitalac prolazi kroz meditativni pejzaž.
Likovi koje susreće – Milan, Janko, Nataša, pa i bezimeni ljudi varoši – nisu dramske figure nego zrcala. Oni odražavaju njene misli i strahove, kao što ogledalo u vodi vraća ne sliku sveta, nego njegovo prisustvo. Tako roman postaje dijalog između sebe i sopstva, između onoga što pišemo i onoga što jesmo.
Posebno mesto u tom unutrašnjem tkanju zauzima Jela pletilja – lik koji, gotovo neprimetno, sabira sve što roman izgovara o strpljenju, redu i smislu. Njene igle, koje u tišini prelaze iz petlje u petlju, postaju metonimija samog stvaranja: ona plete kao što pripovedačica piše, vezujući niti dana i sećanja, svetlosti i tame, života i smrti. U njenom pogledu ogleda se smirenost onih koji ne traže smisao, nego ga – rukama – stvaraju. Jela je čuvarica ritma, one nevidljive melodije romana, glas koji podseća da su i umetnost i život sačinjeni od istih vlakana: trpljenja, ljubavi i tišine. Kao svojevrsna čuvarica čaira, ona nas uči da unutrašnji mir nije dar, već veština koja se plete svakim danom iznova.
Motiv putovanja u „Čairu“ ima dvostruko značenje: spoljašnje, fizičko – odlazak u nepoznato mesto da bi se pronašla inspiracija, i unutrašnje – putovanje ka miru, prihvatanju i tišini. Čitav tekst pulsira tim naponom između kretanja i mirovanja.
U pejzažima koje opisuje – planinama, šumama, izvorima, kiši – oseća se prisustvo arhetipskog: priroda je istovremeno utočište i svedok. Kao kod Hesea, priroda nije pozornica, već saučesnik duhovnog puta. Kad autorka opisuje izvor reke i ženu koja stoji u vodi, ili kad prati tok svetlosti po prozoru hotelske sobe, mi prepoznajemo ritual samospoznaje: pogledati vodu znači pogledati u sebe.
„Čair“ je u tom smislu simbol zavičaja duše – mesta gde se spajaju detinjstvo i zrelost, stvarnost i umetnost. Svako putovanje u romanu završava povratkom u centar bića. Pisanje i življenje postaju isto, jer obe radnje traže hrabrost da se bude sam sa sobom.
Poređenje s Heseom nameće se prirodno. Kao što je Sidarta tražio tišinu u buci sveta, tako i pripovedačica u „Čairu“ traži smisao u zvuku svakodnevice. Njena potraga za „unutrašnjim glasom“ srodna je Demijanovoj potrazi za „Bogom koji se krije u nama“.
Hese je govorio da „put mudrosti ne vodi ka nebu, nego ka srcu“, a Danijela Glišić to potvrđuje ženskim, intuitivnim izrazom: svaka stranica njenog romana svedoči da prosvetljenje nije uzlet, već povratak – sebi, korenu, reči.
I kao što je „Igra staklenih perli“ bila pokušaj da se umetnost i duhovnost pomire, „Čair“ je potraga za mestom gde se jezik, priroda i tišina dodiruju.
U završnim poglavljima roman postaje svojevrsni manifest o pisanju. Pisac je, kaže autorka, onaj koji „vuče kilometre nanizanih vidika, posmatranja, patnji, ushićenja“. Pisanje je način da se podnese svet, ali i da se on preobrazi. Zato je „čair“ i metafora stvaralačkog prostora – onog unutrašnjeg mira u kojem reči više ne služe da opišu, nego da iscele.
Taj prostor nije rezervisan samo za umetnika. Svako nosi u sebi svoj čair: mesto u kojem prestaje buka, u kojem nas strah napušta i u kojem možemo čuti sopstveni dah. Do njega se ne dolazi mapom ni naporom, već tišinom i spremnošću da se zastane.
Roman „Čair“ Danijele Glišić pripada onoj retkoj vrsti proze koja ne govori samo o svetu, nego o njegovom unutrašnjem odjeku. To je knjiga o pronalaženju smisla, o ljepoti detalja, o samoći koja nije tuga nego preduslov spoznaje.
Čair je, dakle, i mesto i stanje. To je vrt u kojem rastu reči, sećanja, dodiri, molitve i svetlosti. On postoji u svima nama, ali ga retko ko pronađe. U tom smislu roman Danijele Glišić postaje poziv: da zastanemo, da oslušnemo sebe, da poverujemo da i u nama, negde u dubini, postoji naš mali, tihi čair – onaj koji nas čeka da mu se vratimo.
Roman „Čair“ Danijele Glišić nije klasično pripovedanje, već putovanje ka unutra, u prostor gde se susreću stvarnost i san, sećanje i metafora. „Čair“ ovde nije samo geografsko odredište, nego duhovna topografija – unutrašnji vrt u kojem svako od nas, ako se osmeli da zakorači, može pronaći sebe. U toj reči, starinskoj i pomalo zaboravljenoj, čuje se šum vode, miris lipe i svetlost koja se presijava između prozora i duše.
U središtu romana stoji putnica – pripovedačica, koja polazi iz sveta svakodnevice u malo planinsko mesto, vođena nadom da će pronaći inspiraciju i završiti rukopis. Ali taj odlazak ubrzo prerasta u hodočašće ka sopstvenom centru. Grad, hotel, reka, džez kafe i ljudi koje susreće postaju tek kulise kroz koje autorka traži onaj jedini prostor mira – svoj „čair“. Taj put, u stvari, ocrtava mapu svesti žene koja piše, pamti, voli i pita.
Danijela Glišić pripoveda tonom bliskim poeziji. Njene rečenice dišu ritmom stiha, a slike u sebi nose melodiju. Roman se kreće između stvarnog i snovitog, između „pejzaža spolja“ i „pejzaža iznutra“. U tom prelazu rađa se njegova lepota: svaka scena, svaki opis, svaka misao o vodi, mesecu, pticama, o ženi koja posmatra svet iza stakla – dobija značenje simbola.
Njen narativni postupak zasniva se na lirskom nizanju kadrova, često u formi minijaturnih slika ili „mikro-priča“. To nije samo tehnička odlika, već i filozofski stav: svet se ne može obuhvatiti u jednoj celini, već u nizu odbljesaka. Ona ne gradi roman linearnim tokom, već ga tka kao mrežu refleksija, sjećanja, unutrašnjih monologa i poetskih fragmenata. Svaka stranica vibrira emocijom i mirom istovremeno, kao da čitalac prolazi kroz meditativni pejzaž.
Likovi koje susreće – Milan, Janko, Nataša, pa i bezimeni ljudi varoši – nisu dramske figure nego zrcala. Oni odražavaju njene misli i strahove, kao što ogledalo u vodi vraća ne sliku sveta, nego njegovo prisustvo. Tako roman postaje dijalog između sebe i sopstva, između onoga što pišemo i onoga što jesmo.
Posebno mesto u tom unutrašnjem tkanju zauzima Jela pletilja – lik koji, gotovo neprimetno, sabira sve što roman izgovara o strpljenju, redu i smislu. Njene igle, koje u tišini prelaze iz petlje u petlju, postaju metonimija samog stvaranja: ona plete kao što pripovedačica piše, vezujući niti dana i sećanja, svetlosti i tame, života i smrti. U njenom pogledu ogleda se smirenost onih koji ne traže smisao, nego ga – rukama – stvaraju. Jela je čuvarica ritma, one nevidljive melodije romana, glas koji podseća da su i umetnost i život sačinjeni od istih vlakana: trpljenja, ljubavi i tišine. Kao svojevrsna čuvarica čaira, ona nas uči da unutrašnji mir nije dar, već veština koja se plete svakim danom iznova.
Motiv putovanja u „Čairu“ ima dvostruko značenje: spoljašnje, fizičko – odlazak u nepoznato mesto da bi se pronašla inspiracija, i unutrašnje – putovanje ka miru, prihvatanju i tišini. Čitav tekst pulsira tim naponom između kretanja i mirovanja.
U pejzažima koje opisuje – planinama, šumama, izvorima, kiši – oseća se prisustvo arhetipskog: priroda je istovremeno utočište i svedok. Kao kod Hesea, priroda nije pozornica, već saučesnik duhovnog puta. Kad autorka opisuje izvor reke i ženu koja stoji u vodi, ili kad prati tok svetlosti po prozoru hotelske sobe, mi prepoznajemo ritual samospoznaje: pogledati vodu znači pogledati u sebe.
„Čair“ je u tom smislu simbol zavičaja duše – mesta gde se spajaju detinjstvo i zrelost, stvarnost i umetnost. Svako putovanje u romanu završava povratkom u centar bića. Pisanje i življenje postaju isto, jer obe radnje traže hrabrost da se bude sam sa sobom.
Poređenje s Heseom nameće se prirodno. Kao što je Sidarta tražio tišinu u buci sveta, tako i pripovedačica u „Čairu“ traži smisao u zvuku svakodnevice. Njena potraga za „unutrašnjim glasom“ srodna je Demijanovoj potrazi za „Bogom koji se krije u nama“.
Hese je govorio da „put mudrosti ne vodi ka nebu, nego ka srcu“, a Danijela Glišić to potvrđuje ženskim, intuitivnim izrazom: svaka stranica njenog romana svedoči da prosvetljenje nije uzlet, već povratak – sebi, korenu, reči.
I kao što je „Igra staklenih perli“ bila pokušaj da se umetnost i duhovnost pomire, „Čair“ je potraga za mestom gde se jezik, priroda i tišina dodiruju.
U završnim poglavljima roman postaje svojevrsni manifest o pisanju. Pisac je, kaže autorka, onaj koji „vuče kilometre nanizanih vidika, posmatranja, patnji, ushićenja“. Pisanje je način da se podnese svet, ali i da se on preobrazi. Zato je „čair“ i metafora stvaralačkog prostora – onog unutrašnjeg mira u kojem reči više ne služe da opišu, nego da iscele.
Taj prostor nije rezervisan samo za umetnika. Svako nosi u sebi svoj čair: mesto u kojem prestaje buka, u kojem nas strah napušta i u kojem možemo čuti sopstveni dah. Do njega se ne dolazi mapom ni naporom, već tišinom i spremnošću da se zastane.
Roman „Čair“ Danijele Glišić pripada onoj retkoj vrsti proze koja ne govori samo o svetu, nego o njegovom unutrašnjem odjeku. To je knjiga o pronalaženju smisla, o ljepoti detalja, o samoći koja nije tuga nego preduslov spoznaje.
Čair je, dakle, i mesto i stanje. To je vrt u kojem rastu reči, sećanja, dodiri, molitve i svetlosti. On postoji u svima nama, ali ga retko ko pronađe. U tom smislu roman Danijele Glišić postaje poziv: da zastanemo, da oslušnemo sebe, da poverujemo da i u nama, negde u dubini, postoji naš mali, tihi čair – onaj koji nas čeka da mu se vratimo.
Коментари
Постави коментар