Свет прозе

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki. Psalm Davidov Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali, ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći, pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi. A kada budu, imaće nekih koji neće verovati, i nekih koji će sumnjati, no ipak biće i jedan mali broj onih koji će naći mnogo čega za razmišljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvožđa. Godina je bila godina užasa, i osećaja jačih od užasa za koje nema imena na zemlji. Jer mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja, crna krila kuge svuda su se bila raširila. Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije,bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, između ostalih bilo je jasno da je sada došla bila ona promena sedam stotina i devedeset četvrte godine kada se, ulazeći u znak Ovna, planeta Jupiter spojila...

ne zna se da li sedi ili stoji Usamljenik: negde leže jezera, vidim kako svetlucaju. U alejama neometanog samovanja šapuće lišće. Slike, pesme koje sam video i čitao, ožive na trenutak. U tišini izigravam velikog gazdu. Da li bih rado bio medju ljudima? Zašto da ne? Ali smatram da kontakt s njima odnosi misli. Rasejanost opterećuje. Draž govora se lako gubi u razgovoru. Ipak, voleo bih da razgovaram s nekim. Kako smo samo nezahvalni! Tek kada nesto želimo, spremni smo da kažemo hvala. Ono što imamo, zanemarujemo. Predivna je duhovna sloboda usamljenog, njegove misli se u trenu pretvaraju u slike, za onog koji misli ne postoje daljine. Razlike u godinama su prevazidjene. Moralne granice odredjuje sam, može da razgovara i sa živima i sa umrlima. Nedostaju mi oni kojima i ja nedostajem; znaju koliko sam bio poletan. Ne plaše me ni larma ni tišina. Treba strahovati samo od bojazni. Umesto da odem dvadeset puta na koncert, idem samo jednom, posle toga, sve što sam čuo jako odzvanja ...

У тренутку тишине и замрлости из дубине је прснуо ужас, опустошио срца и обмануо очекивања. Завладала је непознаница. Земља се њихала и играла плес смрти. Верници су молили Бога да заустави земљотрес. Земљотрес је престао после тридесет секунди трајања и хиљаду година паћења. Старешина кварта је пажљиво осмотрио око себе да би угледао таласање житеља кварта – жена, мушкараца и деце – са сенкама престрашености на лицима. Измешали су се звуци смеха, плача, вриске. Сви говоре а нико не слуша. Облак прашине и даље лебди. Старешина кварта је обрисао очи великом пругастом марамицом и повикао: – Нема другог бога осим Алаха… У дану коме се налазимо, Алах ставља на испит своје слуге. До њега допреше гласови са свих страна: – Породица ми је под рушевинама, зовите спасиоце. – Код мене су рањеници, требамо хитну помоћ. – Лешеви… Лешеве треба сахранити… – Осванусмо, а нема нам уточишта! Старешина кварта повика: – Обавестио сам власти и затражио неоп...